Dobrilo Nenadić > Quotes

“Господе, каквом ли си то танком надом обдарио људско племе. Нада у нама трепери као слабашни жижак, готов да утрне на најмањи дашак ветра, а опет има снаге да се запали и у олуји, у највећој непогоди.”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“Uzalud je siroma[ni stolar iz Nazareta svojom upaljenom zubljom rasterivao tamu. Njegova svetlost nije dopirala do tamnih predela ljudske ogor;enosti. Jer, glupost je stesnila, suzila ovaj svet, posejala ga ogradama i bedemima, izdelila ga, izukrštala ga poprečnim i uzdužnim jarcima, te u njemu sapeti čovek tumara, udarajući u tami čas u jednu čas u drugu prepreku”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“Како човек може волети своје ближње?

Коме ли се то Христос обратио? Људима?! Којим људима?! Где пребивају ти људи?

Где се год окренем видим једно исто: људе који за љубав нису кадри. Љубав (да пусте ли и лажне речи, Господе) замењују лицемерјем, верност притворношћу, оданост улагивањем. Свега ту има више од љубави. У себи и у другима видим само титраве сенке чувства, али њега нигде. Само његове бледе обрисе. Само одраз лика у блатњавој бари.”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“Ko mene može zameniti kod Svevišnjeg, i zar sam ja tako bezvredna pačavra bez časti da bih dopustio nekome da zbog mene strada kako bih bez truda zaslužio bolju sudbinu od one koju sam mogu da steknem? Ja ne dopuštam nikome na ovom svetu da bije moju bitku.”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“Понекад је човеку потребно да се осами, да се осврне око себе, погледа уназад и напред, да види куд је кренуо и одакле је пошао. Нисам склон мудровању и празном размишљању, радије се крећем него што седим са главом уроњеном међу шаке, али осећам да би ми ваљало кад бих за тренутак одахнуо, отро зној са чела и потражио међу својим мислима истину о себи.”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“Никаквог оправдања не може бити за човека који своме брату у тешким тренуцима није пружио руку да га спасе из вртлога смутње, него га је напротив још више гурао ка пропасти.”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“Много пута раније говорио је како се ти проклети серби и меропси коте као зечеви. Не мисле о држави, о иронији, о рату, него сваки час заскачу жене где год стигну, а жене им опет рађају насред њиве, на пашњацима где чувају стоку. То је код њих као од шале. Жена причучне, породи се и настави да ради као да се ништа није догодило.”
― Dobrilo Nenadić

“Ако можеш, Господе, да управљаш мојом судбином, да стварно знаш све, без изузетка све шта ће се догодити, па ми чак и ово питање у главу стављаш, зашто си овај наш кукавни живот учинио тако несношљивим, зашто се играш са нама као са пиљцима, као обесно дете које чупа лептирима крилца, цветовима главице, мравима ножице?”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“Зар правда овога света није у томе што смо сви ми људски створови, крхки и привремени, сметени, збуњени и унезверени пред лицем непознатог и сутрашњег дана којем тајну не познајемо?”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“За њега сам ја био ђавољи испљувак кога је нечастиви подметнуо божјим слугама као кукавица јаје.”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“У манастир смо дошли са свих страна. Неко да би окајао грехе почињене у младости, неко да нађе спокоја својој немирној души, неко да потражи уточиште пред суровошћу живота. Многи из таштине и охолости. Зар је неко овде у потрази за Богом? Зар неко трага за његовим светом? Зар ће ови избезумљени болесници, окренути свом својом нутрином ка болестима тела и тегобама душе, смоћи снаге да га виде у његовој несамерљивости?”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“Све има своје доба и сваки посао под небом има своје време. Време убијања и време лечења, време рушења и време грађења, време љубљења и време мржње, време рата и време мира.”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“Господе, да ли моје молитве уопште до тебе досежу? Да ли разабираш мој глас у мноштву убогих који те призивају? Не кријем од тебе. Господе, да ми је душа пуна опачине, срце ми је тако често натопљено чемером! Волим ли ја своје ближње по твом науку? Следим ли те? Питам те да ли и поред тога моје речи допиру до твога слуха? Има ли наде за мене?”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej

“глупост је стеснила, сузила овај свет, посејала га оградама и бедемима, изделила га, изукрштала га попречним и уздужним јарцима, те у њему сапети човек тумара, ударајући у тами час у једну час у другу препреку.”
― Dobrilo Nenadić, Dorotej