Zoran Ćirić

“Nastavio sam da njuškam letnji suton. Nema adrenalina bez benzina. Točkovi su strugali, frikcija se pojačavala. Zavirivao sam u senovite prolaze tržnih centara: profesionalni lažnjaci se uvaljuju profesionalnim amaterima. Dauntaun je pomirljivo tonuo u daun. Prizor liči na razglednicu unutrašnjosti. Glavna vena Nišvila je definitivno predozirana bednjikavim gruvom. Ovaj grad je elementarna nepogoda. Sve je manje fliperana i klubova sa džuboks aparatima. Sve je manje poslastičara u kojima služe bozu i kadif. Sve je manje knjižara u kojima se prodaju knjige. Sve je manje dobrih stripova i porno časopisa na buvljacima. Sve je manje bioskopa koji ne zvrje prazni i gde dronjavo platno ne liči na paravan u seoskim ambulantama. Nema patine u Nišvilu, osim one švercovane - za brzu prodaju i brzu upotrebu.

Jebi ga, ponekad mi nedostaje moji grad.Sve je više neona na pogrešnim mestima, i sve je više pogrešnih mesta, i sve je više ljudi koji umiru od želje da se zabave i ispričaju nekome kako je zabavno bilo. "Niko ovde nije poludeo od zabave", rekla je Kinki kada je kupila nove uredjaje za koje nije bilo dovoljno da ih uključiš u struju pa da prorade. Morao si da povezuješ komponente, tumačeći nacrtana uputstva da bi se, napokon, pojavila slika i zvuk - jasniji i čistiji od prethodnih slika i zvukova.”
― Zoran Ćirić, Hobo