Vanja Spirin

“Dok su se Dolf i Mario ozbiljno posvetili Zaxxu, Kalašnjikov je otkrio da je Dolfova puška ženskog roda. Pažljivo je motrio njene opasne, otmjene linije i baršunastu polimersku put. Kada se zagledao u njenu savršenu optiku, štrecne ga nešto oko zatvarača.
„Nego, nismo se upoznali. Ja sam Kalašnjikov. Još me zovu i AK 47 ili Abe Dva.“
„Čula sam za tebe“, reče puška koketno. „Ja sam Antareška jurišna AA3 .“
„Lijepo ime“, reče Kalašnjikov uglađeno, a AA3 se stidljivo nasmiješi.
„Bit će mi drago“, nastavi uglađeno Kalašnjikov, „da ćemo zajedno kokati negativce. Znaš, na mene možeš računati. Ja sam ti najpouzdanije mehaničko oružje na projektile.“
„Aha, znam. To je povijest. Tebe ne smeta ni pustinj a, ni blato, ni voda.“
„Istina, znaš me“, reče Kalašnjikov ponosno, „samo me treba stalno čistiti, maziti i podmazivati, jer mi inače hrđa cijev.“
„To mora biti pravi, pravi užitak“ reče AA3 s tračkom požude.”
― Vanja Spirin