Dostojevski Fjodor

“Нарочито упамти да не можеш никоме бити судија. Јер нико не може на земљи бити судија злочинцу, пре него што сам судија не осети да је и он исто такав злочинац као и онај што стоји пред њим, и да је, можда, он највише крив за злочин тог што пред њим стоји. А када то схвати, онда може постати и судија. Ма како изгледало безумно, ово је истина. Јер да сам ја сам био праведан, можда злочинца који стоји преда мном не би било. Ако можеш примити на себе злочин онога што пред тобом стоји, коме твоје срце суди, онда га одмах прими и пострадај за њега, а њега без прекора отпусти. Ако би те чак и закон поставио за судију његовог, онда и тада, колико је год могуће, чини у овом духу, јер ће оптужени отићи и осудити самог себе горе од твог суда. А ако после твог пољупца оде хладан и равнодушан и смејући се теби, нека те ни ово не саблазни: значи, још му није дошао тренутак, али ће доћи у своје време; а ако и не дође, свеједно: ако он неће, онда ће други уместо њега схватити, и отпатити, и осудити, и окривити самог себе и правда ће бити задовољна. Веруј овоме, веруј поуздано, јер управо на томе почива сва нада и сва вера светитеља.”
― Dostojevski Fjodor