Francesca Melandri

“Nikad više rat!" govorili smo osamdeset godina. Mislili smo da je specifična, konkretna obaveza govoriti to. Da to znači: "Nikad više nećemo tolerirati vojne agresije ni genocidne ratove ni invazije vojski, borit ćemo se protiv njih svim sredstvima, branit ćemo međunarodno pravo utemeljeno na nepovredivosti granica bez kojeg ne može postojati demokracija."
Zapravo smo govorili samo: "Ako dođe do rata, ne želimo ga u svom dvorištu. Nek se vodi negdje drugdje, hvala. Nek rat nema veze s nama, osim po nejasnom i ponosnom dašku neizmjernog suosjećanja prema dalekim patnjama." Naime neizmjernog samo zato što su daleke.
Govorili smo "Nećemo rat" kao što razmaženo dijete kaže "Neću špinat" - ionako zna da će mama skloniti mrsko mu povrće ispred nosa i dati mu krumpiriće. Njegova hirovita svemogućnost uvijek se potvrđivala, svaki božji dan, baš kao i naša. Desetljećima su nesimpatični tuđi ratovi brzo uklanjani sa stola naše pozornosti. Da, bilo nam je malo žao zbog žrtava, ali evo već dolaze krumpirići.”
― Francesca Melandri, Kalte Füße

“Depuis quelque temps, Sofia ne se rappelait plus très bien les noms des choses, ou plutôt c’étaient eux qui se refusaient à revenir sur sa langue. Donc, impossible de se souvenir comment s’appelait cette chose en bois à quatre pieds qui servait à s’asseoir, mais elle n’hésita pas à la tendre à son mari : elle ne savait pas ce qu’on lui avait dit au téléphone, mais elle voyait bien que Silvius était sur le point de tomber.”
― Francesca Melandri, Eva dorme