Laslo Blašković

“U svom kratkom veku načinio je nekoliko autoportreta, čak i jednu autokarikaturu. I šta da kažemo: kao da se ustezao da priča o sebi. Platna su napučena digresijama, sitnicama koje mute vidik, značenje. Čajnik, otvorena kutijica, boca s nalepnicom, špirit-lampa, pa još udvostručeni ogledalom koje magli i neke slike s naspramnog zida - tako da slikar, sa beretkom i šalom, u šarenom kućnom haljetku, nikako ne može da zaroni ispod površine, kao da je vas od ulja. Ne dolazi tregičan, više bolešljiv, nije uzbudljiv već nervozan, niti je precizan, najpre sitničav. Opet, na onom iz 37, kada je dve godine mlađi, sav je podbuo i tuđ. Tu su paleta, kistovi, platna, jedino nema slikara! Kao da nam, na primer, govori o letu, a opsednut je zuboboljom. Vidi se da mu je neudobno, kao u pozajmljenoj odeći. Pokret ruke mu je toliko veštački da bi se gledalac mogao kladiti kako je reč o protezi. Primetnp je da se uzdržava, da mu glava odudara od tela, da ne liči.

I na sačuvanim fotografijama deluje starije: s glavom koja raste, tamnim, suviše razmaknutim očima, pridodatim trupom. Odeća na njemu visi, crte lica mu se, posle dužeg posmatranja, gube. Nema se o njemu šta reći. Reši li ko da ga uporno gleda, ubrzo će shvatiti da misli o nečemu drugom.

Nacija mu je, po nosu, teško odrediva. Pravi Mađar nije sigurno, Fracuščić teško, ponajmanje Srbin kakvog znamo. Ono, razumete, jeste on nešto zvanično, ali sada je reč o karakteristikama. Kakav li je ovo Dorijan Grej? Podmetnut ? Lažan ?

Ali takve skaske o prošlosti toliko su rastegljive, nepouzdane, prokisle, gotovo isto kao i one koje buncaju proroci ili futurolozi. Šta bi moguća budućnost donela Bogdanu Šuputu? Ćelu _ Gluvonemo dete ? Slavu ? Senilnost ? Naše vreme ? Luis Bunjuel je, na kraju svog žića, žalio jedino za informacijama, i žarko želeo da ako nečega, posle, ima, to bude mogućnost da povremeno pročita novine.”
― Laslo Blašković, Mrtva priroda sa satom