“Кад изиђе пред бога, а бог се смеје, све се тресу небеса.

– Освети ли, Марко, Косово? – пита кроза смеј.

– Намучих се, а јадно ми Косово, нисам га ни видео! Бише ме, апсише ме, пандурисах, и најзад ме спроведоше међу луде!… – жали се Марко.

– Знао сам ја да нећеш боље проћи… – вели господ благо.

– Хвала ти, боже, те ме опрости мука; а више ни сам нећу веровати кукању мојих потомака и плачу за Косовом! А ако им треба пандура, бар за ту службу имају доста на избор, све бољег од бољег. Боже ми опрости, али ми се чини да и нису моји потомци, иако мене певају, него да су потомци онога нашег Суље Циганина.

– Њега сам ја и хтео послати да ме ниси ти онако молио да идеш. А знао сам да им ти не требаш!… – вели господ.

– И Суља би данас међу Србима био најгори пандур! Сви су га у томе претекли! – вели Марко, и заплака се.

Бог уздахну тешко и слеже раменима.”