“Иако је била окренута ”националном пејзажу”, Надежда је за тадашњу Србију и устаљене грађанске норме понашања била необична особа. Карактеристичан је опис учитељице Маре Ковачевић Бешлић: ”Путовала сам са једном чудном дамом. Плава, разбарушена, са огромном косом. Вукла је неке даске са собом у купеу. Сасвим необична жена, сем тога - нешнирана. То је било доба када су се жене без изузетака 'шнирале', то јест утезале се у оклопе који су имали да удесе одређену линију фигури.” Надеждина појава изазивала је чуђење и сељака када је сликала: ”десетак жена и људи било је у послу, а у једном крају седела је заиста чудна женска прилика пред ногарама и разапетим платном - и вредно мазала. Сељаци су се мало невољно држали у близини жене која их строгим оком прати и по неки је покушавао да преко рамена види шта се то одиграва с оне стране платна.”
...
Надежда је 1904. месец дана боравила у Реснику. Хранила се у сеоској кафани. ... На газдарицу кафане остављала је збуњујући утисак: ”Ово као да је и жена и мушкарац.”