“Где сам то ја...“помисли Раскољников идући даље, „где сам то читао како један осуђеник на смрт, сат времена пре погубљења, говори или мисли: кад бих морао живети негде на висини, на стени, и то на таквој узаној заравни да само два стопала могу стати – а унаоколо бездани, океан, вечни мрак, вечна усамљеност и вечна бура – и да останем тако стојећи на аршину простора целога живота, хиљаду година, читаву вечност – ипак би биље било и тако живети него сад одмах умрети!”