“-Шта радите?
-Радимо што су и досада чинили!
Правимо изненађења сваког дана, чинимо свечаности; а сад ћемо, како нам ствари рђаво стоје, морати измислити какву заверу. А то је бар лако у нашој земљи. И, што је главно, свет се на то толико навикао да чак, иако је све ропски послушно, са чуђењем распитују: „Шта? Зар још нема никакве завере?” само ако се задржи неколико дана више с тим најсигурнијим средством за сузбијање опозиције. И тако, дакле, због тих изненађења, свечаности, завера, нама је војска увек потребна за наше унутрашње ствари. То је споредна ствар, господине мој, што тамо луди гину; али мени је главно да свршим прече ствари, корисније за земљу него што би била тако очита будалаштина тући се са Анутима. Ваше, како ми изгледа по свему, мишљење о овим стварима није оригинално; тако, на жалост, мисле и наши официри и наша војска; али ми, чланови данашњег кабинета, гледамо на ствар много дубље, трезвеније!”