Knjigom u glavu discussion

Dragi svi,

imamo novu temu u ovom kutku. (Prethodna i dalje važi, jer ovde teme ne zastarevaju i sve su uvek aktuelne...)

Naš član JD je predložio da se bavimo pismima, tako da će vam on objasniti sve detalje i voditi ovu temu.

JD, podijum je tvoj, uz fanfare i doboše! :)

Nedavno sam čitao Pisma mladom pjesniku Rainer Maria Rilkea. Ostao sam fasciniran ne samo Rilkeovim pismima, već cijelom idejom. Tu je riječ o čovjeku, koji je u Češkoj upoznao fratra koji mu je spominjao kako je Rilke nekad davno kod njega išao u školu i to bude dovoljno tipu da nađe Rilkeovu adresu (valjda nije bila tako tajna) i pošalje mu pismo sa svojim pjesmama, uz to zatraži mišljenje. A Rilke ne da ga zanemari, već godinama nastavi dopisivanje s neznancem ulažeći poprilično truda u sastavljanje svakog pisma - nema šanse da je ono napisao u 15 minuta vremena. Cijela ideja mi djeluje tako bizarna, a izgleda da je do 100 godina unatrag to bila neka vrsta česte prakse. Einstein s Bohrom, Freud sa milijun ljudi (izgleda), Goethe isto, Čehov... uglavnom, slanje nekoliko pažljivo konstruiranih pisama strancima o temi koja oboje zanima izgleda nije bilo ništa čudno.

Nemam nikakve konkretne ciljeve, tema će biti sama sebi svrha. Imate li običaj čitati pismene korespondencije, epistolarne romane, imate li preporuka na neke od pročitanih? Je li itko isprobao neki oblik u modernom dobu? Djeluje užasno nepraktično, ali vjerujem kako za neke ljude barem, ima i nešto romantično u ručno ispisanim stranicama.

Nekoliko puta sam u prošlosti čitao dela koja za temelj imaju dopisivanje, izveštaj ili dnevnik u čiji sadržaj mi virimo. Veoma pogodan način da se ispripoveda nešto. Naravno, čitaoc se veoma brzo saživi sa pročitanim baš zbog intimnog načina obraćanja. Inače, već neko vreme održavam pisanu korespodenciju sa jednim srpskim piscem. Po nekada mejlovi, po nekada dopisivanje do u nedogled preko savremenih komunikacionih platformi (mail svrstavam u klasični oblik dopisivanja). Veoma zanimljivo, edukativno i ispunjujuće iskustvo.

Prije koju godinu sam slala pismo prijatelju koji je otisao na godinu studija na Island. Teta na posti se odusevila, kaze da nije vidila pismo vec godinama, okrenula je postu naglavacke dok nije nasla markicu koja se po njenom misljenju slagala s kovertom koja je bila oslikana (kupljena, ne rucno). Jos mi je u sjecanju ostalo to njeno odusevljenje. Nisam mislila da bi netko od neceg tako trivijalnog mogao napraviti nesto tako spektakularno :D

Anyway, sto se citanja pisama tice, nisam bas citala neke korespodencije, nisu mi dosle pod ruku, ali se cine kao potencijalno jako zanimljivo stivo. Ali mi se pismo/dnevnik nacin pisanja Dracula svidio.

Iluzija, ne pamtim kad sam poslednji put čula nešto tako slatko kao tu priči o teti s pošte i markici za pismo :) Ono, moram da idem da mlatim nešto to feel manly again :)

A prema pismima kao takvim nemam određen stav, ni u životu ni u književnosti. Bitna je razmena ideja, pismo je tu samo jedno od mogućih sredstava. Ako je u pitanju prepiska ljudi koji s razlogom imaju nešto da kažu na određenu temu, apsolutno sam za. To je, uostalom, vrlo slično vaganje i analiziranje ideja kao esej. Ako je u pitanju lična prepiska, poput Kafkinih pisama Mileni, toga bih se već teško prihvatila. Isto važi za dnevnik, (auto)biografiju... Koliko god da cenim ili volim nečije delo, ne znači da me autor zanima intimno, kao osoba.

@Jelena, sto se autobiografije tice, do nedavno ih ni ja nisam htjela citati, ali mi je postepeno postalo fascinantno citati stvari iz necije perspektive. Nije do toga sto je dozivio ili kako se osjecao, najvise je od svega do kuta gledanja na svijet. Nekako mislim, ja imam jedan zivot i jednu glavu, pa s time i jedan pogled na svijet. To je jako ograniceno. Ono sto mi taj svijet moze prosiriti je pogledati ga na drukciji nacin, a to dobivam uvidom u tudje razmisljanje. I to sto ludje, to bolje.
Recimo autobiografija Salvadora Dalía. Bilo mi je jasno da je lud, ali nisam imala pojma koliko je truda u tu ludost ulozeno. I svijet osobe koja zeli biti luda je potpuno drukciji od mog, iako mozda ne prostorno.
Preporucam ti da autobiografiji das jos jednu sansu, ali i da je izaberes pazljivo, da ne bude jos jedno 'ja sam sve ovo postigao' prepuhivanje.

A u Drakuli mi je oblik pisanja bio jako zanimljiv jer ne dobijes dojam da je jos jedna prica koju ti je netko ispricao, doslovno imas dojam da si naisao na neke tragove i sad ih pregledavas i otkrivas sto se dogodilo, sto mi je dodalo jos jednu jezivu notu hororicnosti same knjige.

@Iluzija Drakula jeste sjajan! Ja sam ga čitala po stare dane, u smislu recimo sa 30, ne sa 14-15 kao što je uglavnom slučaj. I stvarno su pisma sjajno iskorišćena i za perspektivu i za gradnju likova. Mada ja za ovu temu uopšte nisam uzimala u obzir epistolarne romane, jer je to književna intervencija kojom se postiže određen efekat, nije autentična prepiska.
A inače se potpuno slažem s ovim što si rekla o uglu gledanja na stvari, jako i se to dopalo. Mislim da je to možda i subjektivno najvredniji uticaj književnosti, da ti pokaže neku drugu i drugačiju perspektivu. Ti znaš ko si ti i šta misliš, ali je bitno znati i da postoje druge opcije i ideje. mada mislim da to važi za književnosti uopšte, nekako mi tu (auto)biografija nema nikakvu prednost samo zato što je istinita. ALi to stvarno ne znači da ja unapred odbacujem biografije, nego jednostavno nisam nikad osetila potrebnu da saznam detalje o ličnom životu nekoga čije delo volim...

Ja u principu volim epistolarne romane, pogotovu kad je forma dobro iskorišćena, kao u Opasnim vezama. Prava prepiska je već malo drugačiji slučaj jer za to je potrebno da me baš zanimaju autori/njihova biografija/stil prepiske. A uglavnom ne volim prepiske u kojima autori pišu "za potomstvo" i paze na stav (pisma Tomasa Mana, recimo). Izdvojila bih pisma Marine Cvetajeve koja su i vrlo lična i pisana "iz trenutka", bez ikakve autocenzure, a istovremeno neverovatno upečatljivim, osobenim stilom, lepo se čuje ritam živog govora dok se čitaju.

Ja sam prilično zakasnila za ovu temu, ali sam našla nešto što se i uklapa i mene lično zanima: Tušta i tma
Nije da sam znala nešto o knjizi osim čija je prepiska u pitanju, ali sam odmah naišla na detalj koji me je prilično iznanadio. Naime, ne znam da li se njih dvojica od ranije poznaju ili ne i u kakvim su odnosima, ali prepiska je organizovana. I jedan i drugi pominju to da je neko organizovao kontakt (možda izdavač?) i da su dobili smernice o dužini mejlova. U svim drugim (fakat malobrojnim) prepiskama koje sam čitala postojao je neki ličniji odnos. Recimo u Warum Krieg? je jasno da se Ajnštajn i Frojd ne znaju, ali Ajnštajn na početku kaže kako ga zanima Frojdov stav na određenu temu. Kod Jergovića i Basare se, makar u prvih dvadesetak pisama, vidi da je prepiska "ničim izazvana" i da još uvek ne postoji potreba da se drugoj stani nešto saopšti ili da se čuje tuđi stav. Tek postepeno dolaze do razmene utisaka i opažanja.
Ali mi je ovo svakako jako zanimljiv detalj: nije epistolatno delo, nije ni autentična prepiska, nekako je orkestrirano, nešto između.

Procitala sam svu prepisku izmedju Basare i Jergovica, kao i Jergovica i Mehmedinovica i priznajem da sam ljubitelj takvih razmjena misljenja iako znam da je izdavac to osmislio, al opet ima nesto u tim pismima/mejlovima :)

Pronasla sam i staro izdanje Jelene Dimitrijevic - Pisma iz Nisa o haremima, pa se kanim procitati jer em sto je u pdf formatu (skenirana knjiga), em na cirilici, al svakako javim utiske iako sam sigurna da ce mi se dopasti jer ono sto sam ranije procitala od nje mi se itekako svidjelo (vecinom putopisi!).