Marko Vasić

“Svaka istinska, velika strast traži samoću i bezimenost. Čovek koji služi svojoj strasti želi da ostane neviđen i neznan, nasamo sa predmetom svoje strasti, i o svemu drugom voli i ume više i bolje da govori nego o tome što je glavni predmet njegovih misli i želja. Čak i porok ima svoj stid i svoje obzire, iako naopake i neobične.”
― Ivo Andrić, Gospođica

“Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi. Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju. Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali, kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tlo pod tvojim korakom ugiba, i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su mirijade iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je prekonoć, u času crnog mraka kad ni najbliži sused ne može da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.”
― Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške

“Kako je reč čudna i moćna u svoj svojoj varljivosti i nematerijalnosti. Kaže se nešto, a nije istina; obeća se nešto, a ne bude. Ipak, reč vezuje, razrešuje, seče, reže, pali i gasi. I stoji.”
― Isidora Sekulić, Saputnici

“Pozzo: The tears of the world are a constant quantity. For each one who begins to weep, somewhere else another stops. The same is true of the laugh. Let us not the speak ill of our generation, it is not any unhappier that its predecessors Let us not speak well of it either. It is true the population has increased.”
― Samuel Beckett, Waiting for Godot