Leonida Raicevic

“Svako dalje ratovanje na ovim prostorima bi bilo bezumno naplaćivanje drumarine preko jednog porušenog mosta ljudskosti. Plaćanje novim životima preko ruševine koja nikuda ne vodi, a koja samo optičkom varkom razdvaja jednu te istu obalu. Nismo mi isto, reći će zadrti, mada dva metra zemlje i crv ne prave neku razliku. Krv je krv. Jetra je jetra. Mozak je mozak. Smrt je smrt. Ali to sve i ne čini ono što je bio neki čovek. Već sadržaj istog. Sadržaj čini i nečoveka. To je najporaznije od svega, mogućnost za zverstvo sa ljudskom sposobnošću ignorisanja razuma i onog što se zapravo čini. Uniženje činom. Konačnog razrešenja slepog creva nerazumnosti na prostoru Balkana ne može biti, jer on zahteva jednu zversku bezumnost i demonsku brutalnost. A posle zverstava nema pobednika. Posle zverstava ne ostaju ljudi. Niti zver može biti pobednik ičega. Tu, oko tih ruševina, svi osećaju nekakve oči na svom potiljku. Opuštanje je samo privid. Život ti se "kao" normalno odvija, ako ne gledaš ka ruševini, ali gorčina ostaje, jer ruševina stoji, zagađuje vodu koju svi piju. Natopila se krvlju i piša sad, kad god je narod najžedniji. Ulazi u sistem, upisuje se u gene. Truje organizam. I što je najgore, zapaljiva je. Samozapaljiva. Ruševina mosta, koji ne vodi nigde, podignutog da ubeđuje da postoje nekakve strane, da se išta razdvaja. Mada nije razdvajao nikad taj most ljude od ljudi, razdvojio je ljude od neljudi. Što je i jedina podela na ovom svetu, sve ostale podele su delo neljudskosti. Pravio ih ili prihvatao.”
― Ratko Petrović

“Instead of breakfast, she has brought sway and dancing into bed.”
― Ratko Petrović

“Uvek ću s tobom leći kao muškarac, a probuditi se kao dečak. Uvek ću stići pre svih, iako sam pešak. Neću imati velike priče za tebe, biću velika priča. I imam i ja konačno plan, samo je sveden na jednu jedinu stvar - nasmejati te svakog dana.”
― Ratko Petrović

“Glavu gore! Ima i one vrste, srešćeš ih, koji čitaju iz očiju kako ti srce kuca. Glavu gore!”
― Ratko Petrović