Goodreads helps you follow your favorite authors. Be the first to learn about new releases!
Start by following Tin Ujević.
Showing 1-21 of 21
“Ne ljubi manje koji mnogo ćuti,
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parče kruva
za gladne zube) on brižljivo čuva
za zvijezde u visini,
za srca u daljini”
―
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parče kruva
za gladne zube) on brižljivo čuva
za zvijezde u visini,
za srca u daljini”
―
“Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.
Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.
Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.”
― Igračka vjetrova
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.
Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.
Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.”
― Igračka vjetrova
“Nužno, netko fali, kad nas pjesma smami.
Gledamo se blijedi. Falimo si sami.”
―
Gledamo se blijedi. Falimo si sami.”
―
“Mi smo išli putem. Put je bio dug.
Kasno opazismo da je taj put krug.”
―
Kasno opazismo da je taj put krug.”
―
“Velik sam bio, dok sam bio dijete.”
―
―
“Peku me na licu tri svemira stida
tište me u duši tri vječnosti mraka.”
―
tište me u duši tri vječnosti mraka.”
―
“I sve je danas prazno beskonačno,
a vjetar duva, duva bezutješno
na gole duše koje neprestano
ištu i grle beznadno, beskrajno.”
― Izabrane pjesme
a vjetar duva, duva bezutješno
na gole duše koje neprestano
ištu i grle beznadno, beskrajno.”
― Izabrane pjesme
“Sanjari, sami, u hodu, bez volje da išta kažu primaju zvukove svijeta do ruba svojih usta, i onda, besvjesno, nikom, u šapatu obrazlažu kako je vasiona duboka i strasno vrlo gusta.”
―
―
“Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.”
― Svakidašnja jadikovka
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.”
― Svakidašnja jadikovka
“Amnezije
Potpuni zaborav je stanje sreće, blaženstva koje se trude da stignu sanjari; tabula rasa, utapanje u ništavilu, kupelj ljudskog duha i nerava. Amnezija je poratna bolest, kao i srcobolja, odjek velikih kriza. Nisu sve amnezije jednake, jer nismo svi jednaki mjsečari.
Paramnezija je jedna žena na igalu, u svijetloj haljini, koja nam maše maramom čim je parobrod prestao da zviždi. Naš je pravac: Sretna Ostrva, blagoslovljena Orionom, Andromedom. Putovanje vodi u nepoznati plavet, plavet se raspršava u bjelinu, pjene talasa i prestanak neba. Putujemo, bez sjećanja, bez uspomena, bez pamćenja. Putujemo, bez sebe. U istom ovom prizoru kao da smo već jedanput bili.
No ima raznih zaborava, raznih načina da se gubi veza. Opijum, filmovi. Prošlost postaje sve više mrtva gruda zemlje, okovi; bježimo od prošlosti. Svijet je velik, a ništavilo i praznina još veći. Evazija u smijeru nirvane. Gdje god je hvataljak popustila, zaborav nastaje i širi se. Zaborav hvata sve stvari koje ostaju bez oslona i uporišta. Jer se toliko zaborava širi, raspoznajemo da mnoge stvari nisu čvrste. Ne drže se, ne odolijevaju.
Zaborav... Kliješta popuštaju. Iza zaborava nije mir... Iza zaborava se izvija nemir, kao što biva sa stanarom iza zaključanih vrata koji ne može da izađe. Zaborav je odnio ključe. U sobi osamljenik je nemiran, on se trza, traži izlaz, traži ključeve i u zidove, u vrata lupa, lupa.
Lupaju samotari u izbi zaborava, ali do njih ne dolazi odgovor. Teško je povezati pređu na mjestu gdje se prekinula, a pamet bolesnika nije nit magioničara koja se svejedno nastavlja kao da se nije prekinula.
Novi ljudi... Vidite ih po perivojima. Zaboravljeni, zaboravljeni. Poneki od njih vraća se s izleta, smiješi i čini mu se da je žrtva duge, duge hipnoze.”
―
Potpuni zaborav je stanje sreće, blaženstva koje se trude da stignu sanjari; tabula rasa, utapanje u ništavilu, kupelj ljudskog duha i nerava. Amnezija je poratna bolest, kao i srcobolja, odjek velikih kriza. Nisu sve amnezije jednake, jer nismo svi jednaki mjsečari.
Paramnezija je jedna žena na igalu, u svijetloj haljini, koja nam maše maramom čim je parobrod prestao da zviždi. Naš je pravac: Sretna Ostrva, blagoslovljena Orionom, Andromedom. Putovanje vodi u nepoznati plavet, plavet se raspršava u bjelinu, pjene talasa i prestanak neba. Putujemo, bez sjećanja, bez uspomena, bez pamćenja. Putujemo, bez sebe. U istom ovom prizoru kao da smo već jedanput bili.
No ima raznih zaborava, raznih načina da se gubi veza. Opijum, filmovi. Prošlost postaje sve više mrtva gruda zemlje, okovi; bježimo od prošlosti. Svijet je velik, a ništavilo i praznina još veći. Evazija u smijeru nirvane. Gdje god je hvataljak popustila, zaborav nastaje i širi se. Zaborav hvata sve stvari koje ostaju bez oslona i uporišta. Jer se toliko zaborava širi, raspoznajemo da mnoge stvari nisu čvrste. Ne drže se, ne odolijevaju.
Zaborav... Kliješta popuštaju. Iza zaborava nije mir... Iza zaborava se izvija nemir, kao što biva sa stanarom iza zaključanih vrata koji ne može da izađe. Zaborav je odnio ključe. U sobi osamljenik je nemiran, on se trza, traži izlaz, traži ključeve i u zidove, u vrata lupa, lupa.
Lupaju samotari u izbi zaborava, ali do njih ne dolazi odgovor. Teško je povezati pređu na mjestu gdje se prekinula, a pamet bolesnika nije nit magioničara koja se svejedno nastavlja kao da se nije prekinula.
Novi ljudi... Vidite ih po perivojima. Zaboravljeni, zaboravljeni. Poneki od njih vraća se s izleta, smiješi i čini mu se da je žrtva duge, duge hipnoze.”
―
“Колајна
Ступај са својим мраком
кроз пропаст хоризонта;
са тајном и облаком
од фронта, па до фронта.
Ступај са својом тмушом
кроз поноћ цијеле земље;
пјевај са својом душом
где год се спава и дремље.
Доста је лажи ! Што ми треба
то није много, добри Боже,
и толико се дати може:
тек љубав жене, видик неба
И ништа друго. Ништа веће.
Да је у тебе добре воље,
мени би било чисто боље
и - чисто раван пут до среће.”
― Kolajna
Ступај са својим мраком
кроз пропаст хоризонта;
са тајном и облаком
од фронта, па до фронта.
Ступај са својом тмушом
кроз поноћ цијеле земље;
пјевај са својом душом
где год се спава и дремље.
Доста је лажи ! Што ми треба
то није много, добри Боже,
и толико се дати може:
тек љубав жене, видик неба
И ништа друго. Ништа веће.
Да је у тебе добре воље,
мени би било чисто боље
и - чисто раван пут до среће.”
― Kolajna
“Stabla po zimi
Ta stabla pod snijegom, sva ogoljela,
jednom je moja duša voljela,
dok se nisu razboljela.
A sad, možda, manje im se divi,
ali ih više ljubi i grli
i poklonički časti.
Ta ipak, kako su divni ti kosturi!
Mili su nam kao uzvišene starosti mudraca
ili prolazne nedaće drugih, mlađih bića.
Onaj studeni, ledeni srh što njih zebe
steže i muči sve nas, mene, tebe.
Prutići tako vješto nacrtani,
tankoćutne i točne grane drva
bez jednog lista
još su urez grada, oslon živaca,
zanimljivosti ceste.
Kad ih vjetrić dirne,
s grane prahati snijeg.
Mi tugujesmo s njima.
Te gole grane
osjećamo kao svoje rane.
Samcu prave društvo na ulici,
brate se s beskućnikom.
Studen ih grči, vjetar pahuljice stresa,
studen i vjetar, strpljenje našeg mesa.
Žalosna su bez jarkoga sunca
i bez bujne prizme dana.
Počitanja ih barem bratska prate.
Čekati ćemo, da se sunca vrate.
Eto mrznu u nadi razvigora.
Tako imamo bolnih drugova i braće,
što tuguju bez spektra i bez ptica.
No imat će opet svojih vedrih dana
Uskrska, kad šuma prolista
i nadživjeti mnogi crni čas.
Ta stabla pod snijegom znak su korota
kao katarke na brodu razlupanom.
I nepomična duša drva strada
kao božanstvom što skriva glatku golgotu
u divljoj kori.
Pa ipak, svojojm čistoćom linija
taj pusti crtež debla, grane, grančica, šiba,
kako zatravljuje sjenu!
Svejedno, ti crni križevi znak su nada:
bolno drvo još pred sobom čeka spas.
Kada snijeg
kipovima pjesnika i mudraca na šetalištu
nače kukuljicu kao mali brijeg
vrh glave,
hladni kipovi su čudovišno ljepši
u perspektivi zime;
ali bijelo deblo strada,
no duboko pod korom i u žilju
svim sokovima i svim vlakancima još se životu nada.
Stablo želi, stablo žudi, ono strepi,
ono hlepi, ono čezne, ono hoće, ono čeka;
pati strasti, želje, čuva volju u patnji,
vjeruje u udes tmasti i u vrijeme trajno.
Dušo, zavoli ta stabla po zimi,
tu neoskvrnjenu sliku sloma,
i u vlastitu toplinu kao uz vatru u kutu doma
njih primi!”
―
Ta stabla pod snijegom, sva ogoljela,
jednom je moja duša voljela,
dok se nisu razboljela.
A sad, možda, manje im se divi,
ali ih više ljubi i grli
i poklonički časti.
Ta ipak, kako su divni ti kosturi!
Mili su nam kao uzvišene starosti mudraca
ili prolazne nedaće drugih, mlađih bića.
Onaj studeni, ledeni srh što njih zebe
steže i muči sve nas, mene, tebe.
Prutići tako vješto nacrtani,
tankoćutne i točne grane drva
bez jednog lista
još su urez grada, oslon živaca,
zanimljivosti ceste.
Kad ih vjetrić dirne,
s grane prahati snijeg.
Mi tugujesmo s njima.
Te gole grane
osjećamo kao svoje rane.
Samcu prave društvo na ulici,
brate se s beskućnikom.
Studen ih grči, vjetar pahuljice stresa,
studen i vjetar, strpljenje našeg mesa.
Žalosna su bez jarkoga sunca
i bez bujne prizme dana.
Počitanja ih barem bratska prate.
Čekati ćemo, da se sunca vrate.
Eto mrznu u nadi razvigora.
Tako imamo bolnih drugova i braće,
što tuguju bez spektra i bez ptica.
No imat će opet svojih vedrih dana
Uskrska, kad šuma prolista
i nadživjeti mnogi crni čas.
Ta stabla pod snijegom znak su korota
kao katarke na brodu razlupanom.
I nepomična duša drva strada
kao božanstvom što skriva glatku golgotu
u divljoj kori.
Pa ipak, svojojm čistoćom linija
taj pusti crtež debla, grane, grančica, šiba,
kako zatravljuje sjenu!
Svejedno, ti crni križevi znak su nada:
bolno drvo još pred sobom čeka spas.
Kada snijeg
kipovima pjesnika i mudraca na šetalištu
nače kukuljicu kao mali brijeg
vrh glave,
hladni kipovi su čudovišno ljepši
u perspektivi zime;
ali bijelo deblo strada,
no duboko pod korom i u žilju
svim sokovima i svim vlakancima još se životu nada.
Stablo želi, stablo žudi, ono strepi,
ono hlepi, ono čezne, ono hoće, ono čeka;
pati strasti, želje, čuva volju u patnji,
vjeruje u udes tmasti i u vrijeme trajno.
Dušo, zavoli ta stabla po zimi,
tu neoskvrnjenu sliku sloma,
i u vlastitu toplinu kao uz vatru u kutu doma
njih primi!”
―
“Pobratimstvo lica u svemiru
Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ću i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.
I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.
Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih nas, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.
Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! Ja živim i umirem u svjema;
ja bezimeno ustrajem u braći.”
―
Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ću i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.
I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.
Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih nas, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.
Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! Ja živim i umirem u svjema;
ja bezimeno ustrajem u braći.”
―
“Ja sam vreva, ključanje mjehurića, lepeza,gejzir, simbolična školjka. Žrtva vreve, proizvod vreve i spas od vreve”
―
―
“Lako je kukati no lijepo je biti kao sunce i more”
―
―
“ĆUK
Um na mjesec putuje,
mi smo mjesečari
u transu ceste na mjesec.
Vjeverica u dupku se vrti,
unutrašnji odnosi atoma
jesu na bojovnoj crti
vijoglavi i polumrtvi.
Duša vreba u busiji
kraj;
a to je stvarnost i obmana,
tama i sjaj,
varka da se može bez laži,
ravnodušan beskrajan zagrljaj.”
― Dušin šipak : izabrane pjesme
Um na mjesec putuje,
mi smo mjesečari
u transu ceste na mjesec.
Vjeverica u dupku se vrti,
unutrašnji odnosi atoma
jesu na bojovnoj crti
vijoglavi i polumrtvi.
Duša vreba u busiji
kraj;
a to je stvarnost i obmana,
tama i sjaj,
varka da se može bez laži,
ravnodušan beskrajan zagrljaj.”
― Dušin šipak : izabrane pjesme
“XXXI (Pokojnik)
S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
s tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
sa zvijezdom na čelu, sa iskrom u oku
gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću;
Smrt je tvoja ljubav pri svakome kroku,
smrt je u tvom iću, u tvojemu piću,
smrt je u tvom dahu, i u tvojem boku,
smrt, i smrt, i smrt u Nadi i Otkriću.
Što ti vrijedi polet u vlastitu čudu,
što ti vrijedi volja i voljenje slijepo?
Srce bije, pluće diše uzaludu;
gle, bez hvajde ljubiš sve dobro i lijepo;
kao sveli miris u razbitu sudu
pogiba u tebi pjev što si ga tepo.”
― Kolajna
S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
s tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
sa zvijezdom na čelu, sa iskrom u oku
gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću;
Smrt je tvoja ljubav pri svakome kroku,
smrt je u tvom iću, u tvojemu piću,
smrt je u tvom dahu, i u tvojem boku,
smrt, i smrt, i smrt u Nadi i Otkriću.
Što ti vrijedi polet u vlastitu čudu,
što ti vrijedi volja i voljenje slijepo?
Srce bije, pluće diše uzaludu;
gle, bez hvajde ljubiš sve dobro i lijepo;
kao sveli miris u razbitu sudu
pogiba u tebi pjev što si ga tepo.”
― Kolajna
“Одлазак
У слутњи, у чежњи даљине, даљине;
у срцу, у даху планине, планине.
Малена мјеста срца мога,
споменак Брача, Имотскога.
И бљесак славна шестопера,
и мирис (мирис) калопера.
Тамо, тамо да путујем,
тамо, тамо да тугујем;
да чујем оне старе басне
да млијеко плаве бајке саснем
да више не знам себе сама,
ни дима бола у маглама.”
― Lelek sebra
У слутњи, у чежњи даљине, даљине;
у срцу, у даху планине, планине.
Малена мјеста срца мога,
споменак Брача, Имотскога.
И бљесак славна шестопера,
и мирис (мирис) калопера.
Тамо, тамо да путујем,
тамо, тамо да тугујем;
да чујем оне старе басне
да млијеко плаве бајке саснем
да више не знам себе сама,
ни дима бола у маглама.”
― Lelek sebra
“V
Ове су ријечи црне од дубине,
ове су пјесме зреле и без буке.
̶ Оне су тако, шикнуле из тмине,
и сада стреме к'о пружене руке.
Нисам ли пјесник, ја сам барем патник
и кадкад су ми драге моје ране.
Јер сваки јецај постати ће златник,
а сузе моје дати ће ђердане.
̶ Но оне само имати ће цијену,
ако их једном, у перли у злату,
колајну видим славно објешену,
љубљено дијете, баш о твоме врату.
XIV
У овој гужви, овој стисци
без оца и без учитеља
био сам сам, а моји врисци
сви, носе печат мојих жеља.
И сваким сликом, сваким звуком
Дио сам своје душе дао,
и стријељао сам лаким луком,
И гађао сам где сам знао.
Изгарах дати нешто Ново
а Бог мој био је мој Бедем;
И дух је крив и свијетло Слово,
ако тек драч и коров једем.
Најгоре тек је у тој ствари,
Што ево видим, монотоно:
Да умро Дух ̶ је онај Стари ̶ ,
И ја сам данас мртво Звоно.
XXI
Ноћас се моје чело жари,
ноћас се моје вјеђе поте;
и моје мисли сан озари,
умријет ћу ноћас од љепоте.
Душа је страсна у дубини,
Она је зубља у дну ноћи;
Плачимо, плачимо у тишини,
умримо, умримо у самоћи.”
― Kolajna
Ове су ријечи црне од дубине,
ове су пјесме зреле и без буке.
̶ Оне су тако, шикнуле из тмине,
и сада стреме к'о пружене руке.
Нисам ли пјесник, ја сам барем патник
и кадкад су ми драге моје ране.
Јер сваки јецај постати ће златник,
а сузе моје дати ће ђердане.
̶ Но оне само имати ће цијену,
ако их једном, у перли у злату,
колајну видим славно објешену,
љубљено дијете, баш о твоме врату.
XIV
У овој гужви, овој стисци
без оца и без учитеља
био сам сам, а моји врисци
сви, носе печат мојих жеља.
И сваким сликом, сваким звуком
Дио сам своје душе дао,
и стријељао сам лаким луком,
И гађао сам где сам знао.
Изгарах дати нешто Ново
а Бог мој био је мој Бедем;
И дух је крив и свијетло Слово,
ако тек драч и коров једем.
Најгоре тек је у тој ствари,
Што ево видим, монотоно:
Да умро Дух ̶ је онај Стари ̶ ,
И ја сам данас мртво Звоно.
XXI
Ноћас се моје чело жари,
ноћас се моје вјеђе поте;
и моје мисли сан озари,
умријет ћу ноћас од љепоте.
Душа је страсна у дубини,
Она је зубља у дну ноћи;
Плачимо, плачимо у тишини,
умримо, умримо у самоћи.”
― Kolajna
“Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.
Duša je strašna u dubini,
ona je zublja u dnu noći;
plačimo, plačimo u tišini,
umrimo, umrimo u samoći.”
― Kolajna
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.
Duša je strašna u dubini,
ona je zublja u dnu noći;
plačimo, plačimo u tišini,
umrimo, umrimo u samoći.”
― Kolajna
“OSJEĆAJ PROLJEĆA
Riječ znaocima voda. To bi moglo biti jedno sjedalo na parobrodu, na sunašcu (ovo je umjestandeminutiv). Mogao bi biti prozor u kakvoj staroj kamenoj kući, četverouglastoj kao kutije ilisanduci, s pogledom dalje, ili kakva zdušna terasa, ili pak ljuljka među stablima. Nisu sezone samokalendar; ima jedan osjećaj proljeća, pored osjećaja drugih zbivanja u prirodi, osjećaj upisan u duši,dan za obećanje svim živonosnim klicama.Proljeće. Manimo emfazu ukrasa, rast trave i žubor vrela, javljanje ptičica, kolanje krvi i otapanjesnijega. Manimo proljeće organizma. Nego ovaj mlaz u srcu. Ima duševnih proljeća, unutrašnjihosvita, kresova nade. Proljeće. Okupat ćemo se u zelenkastom kristalu rijeke, protrljat ćemomišice, i naše rite svući; zrak ćemo dublje udisati. Razvigor, razvigorac. Jedan ćuh ili lahor koji setako zove. Nosilac peluda. Pravda moćima bića.Radit ćemo. Jest ćemo jedan pošten kruh mrko ispečen, piti zdravu vodu s česme krepkih umovadrevnoga svijeta. Zrak i nebo će biti puni simpatije, i nešto će mahati, visoko. Pahalice, pahuljice.Ne englesko ladanje, ni alpinski krajolik, pa ni uobičajeni motiv Arkadije. Ali ona treperenja iblaženstva atmosfere koja su na dohvatu ruke (isto kao sjena, kao sunčev trak, kao zvijezde u jezeru), elektricitet u našim živcima i duhu. Struja od prirode čovjeku. Manastir, zvona? Ovdjesamo naša samoća, naša mala sobica, kovčeg manje ambiciozan nego štivo pred maturu, kakav vrt koji diše duboko kao momak na spavanju. Praštanja u dubini perspektive. Misli kao vedro nebo,nadahnuća s crvenim i plavim munje. Skice u eksploziji. Koliko nam je godina? Obmane registra.Mladi smo, proljeće je, krv kola, pluća slobodno dišu, nadanje pupi. Prostor liječi oči, šarena sjenase igra s dušom, puna izazovnih ljubičica. Proljeće. Vječiti ne stare, živi ne umiru, mladi se bude ukasnim godinama i traju kao stabla, kao iskreni sokovi zemlje. Sokovi teku, limfa škaklje, žar palucai žeže.Neka me ne mine dobri osjećaj proljeća ni u kojoj eposi ni godini života, ni u kojoj sezoni godine.On je cvjetanje organizma, rezonancija zaspalih žica, palingenezije mogućnosti dara i umnih sila.Evo povratnika, mohuna, klasova, šišarica, bobica. Proljeće će "ponijeti", biti plodno. Nije proljećesamo fikcija ili istina kalendara. Proljeće je data žive duše, vječito i moćno, u nama, s nama. Domoje smrti neka ne mine spasonosni osjećaj proljeća, jer je od snaga koje periodički jačaju, aposlije moje smrti neka živi kao moj vlastiti i lični nadgrobni spomenik, moj marcijalni znak, zadobročinstvo drugima, čovječanstvu, svima.Pozdrav njemu. I koji me ne budete umjeli izreći ni opisati, naslikajte me kao mladu živu proljetnugranu s dvije hiljade cvjetića koje prva ptica osjeti kao neodoljivo i gizdavo pijanstvo, da bih takolistao i granao u junačka i teška vremena, u teške plodove, u grane blagoslova, u bremesmrtonosnog uživanja, u eksplozije zelenila - i bujio, brektao, pucao u prostor”
―
Riječ znaocima voda. To bi moglo biti jedno sjedalo na parobrodu, na sunašcu (ovo je umjestandeminutiv). Mogao bi biti prozor u kakvoj staroj kamenoj kući, četverouglastoj kao kutije ilisanduci, s pogledom dalje, ili kakva zdušna terasa, ili pak ljuljka među stablima. Nisu sezone samokalendar; ima jedan osjećaj proljeća, pored osjećaja drugih zbivanja u prirodi, osjećaj upisan u duši,dan za obećanje svim živonosnim klicama.Proljeće. Manimo emfazu ukrasa, rast trave i žubor vrela, javljanje ptičica, kolanje krvi i otapanjesnijega. Manimo proljeće organizma. Nego ovaj mlaz u srcu. Ima duševnih proljeća, unutrašnjihosvita, kresova nade. Proljeće. Okupat ćemo se u zelenkastom kristalu rijeke, protrljat ćemomišice, i naše rite svući; zrak ćemo dublje udisati. Razvigor, razvigorac. Jedan ćuh ili lahor koji setako zove. Nosilac peluda. Pravda moćima bića.Radit ćemo. Jest ćemo jedan pošten kruh mrko ispečen, piti zdravu vodu s česme krepkih umovadrevnoga svijeta. Zrak i nebo će biti puni simpatije, i nešto će mahati, visoko. Pahalice, pahuljice.Ne englesko ladanje, ni alpinski krajolik, pa ni uobičajeni motiv Arkadije. Ali ona treperenja iblaženstva atmosfere koja su na dohvatu ruke (isto kao sjena, kao sunčev trak, kao zvijezde u jezeru), elektricitet u našim živcima i duhu. Struja od prirode čovjeku. Manastir, zvona? Ovdjesamo naša samoća, naša mala sobica, kovčeg manje ambiciozan nego štivo pred maturu, kakav vrt koji diše duboko kao momak na spavanju. Praštanja u dubini perspektive. Misli kao vedro nebo,nadahnuća s crvenim i plavim munje. Skice u eksploziji. Koliko nam je godina? Obmane registra.Mladi smo, proljeće je, krv kola, pluća slobodno dišu, nadanje pupi. Prostor liječi oči, šarena sjenase igra s dušom, puna izazovnih ljubičica. Proljeće. Vječiti ne stare, živi ne umiru, mladi se bude ukasnim godinama i traju kao stabla, kao iskreni sokovi zemlje. Sokovi teku, limfa škaklje, žar palucai žeže.Neka me ne mine dobri osjećaj proljeća ni u kojoj eposi ni godini života, ni u kojoj sezoni godine.On je cvjetanje organizma, rezonancija zaspalih žica, palingenezije mogućnosti dara i umnih sila.Evo povratnika, mohuna, klasova, šišarica, bobica. Proljeće će "ponijeti", biti plodno. Nije proljećesamo fikcija ili istina kalendara. Proljeće je data žive duše, vječito i moćno, u nama, s nama. Domoje smrti neka ne mine spasonosni osjećaj proljeća, jer je od snaga koje periodički jačaju, aposlije moje smrti neka živi kao moj vlastiti i lični nadgrobni spomenik, moj marcijalni znak, zadobročinstvo drugima, čovječanstvu, svima.Pozdrav njemu. I koji me ne budete umjeli izreći ni opisati, naslikajte me kao mladu živu proljetnugranu s dvije hiljade cvjetića koje prva ptica osjeti kao neodoljivo i gizdavo pijanstvo, da bih takolistao i granao u junačka i teška vremena, u teške plodove, u grane blagoslova, u bremesmrtonosnog uživanja, u eksplozije zelenila - i bujio, brektao, pucao u prostor”
―
