“V

Ове су ријечи црне од дубине,
ове су пјесме зреле и без буке.
̶ Оне су тако, шикнуле из тмине,
и сада стреме к'о пружене руке.

Нисам ли пјесник, ја сам барем патник
и кадкад су ми драге моје ране.
Јер сваки јецај постати ће златник,
а сузе моје дати ће ђердане.

̶ Но оне само имати ће цијену,
ако их једном, у перли у злату,
колајну видим славно објешену,
љубљено дијете, баш о твоме врату.

XIV

У овој гужви, овој стисци
без оца и без учитеља
био сам сам, а моји врисци
сви, носе печат мојих жеља.

И сваким сликом, сваким звуком
Дио сам своје душе дао,
и стријељао сам лаким луком,
И гађао сам где сам знао.

Изгарах дати нешто Ново
а Бог мој био је мој Бедем;
И дух је крив и свијетло Слово,
ако тек драч и коров једем.

Најгоре тек је у тој ствари,
Што ево видим, монотоно:
Да умро Дух ̶ је онај Стари ̶ ,
И ја сам данас мртво Звоно.

XXI

Ноћас се моје чело жари,
ноћас се моје вјеђе поте;
и моје мисли сан озари,
умријет ћу ноћас од љепоте.

Душа је страсна у дубини,
Она је зубља у дну ноћи;
Плачимо, плачимо у тишини,
умримо, умримо у самоћи.”