Marko Šelić > Quotes

“Ta i ta devojka, recimo, kao i svi drugi, ima svog idealnog muškarca; samo, nevolja je ta što ona živi u Rumuniji, a on je Eskim. Koje su šanse da se sretnu? A znali bi, sve bi im bilo jasno kad bi se samo sreli...ali se naprosto neće sresti. Njihovi životi postaće ljubavno promašeni. A kad promašiš ljubav, šta onda uopšte možeš da pogodiš?”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Postade mi jasno da ono što živi ne mora sa sobom imati i dušu. I da nešto može imati dušu, čak i ako nije živo.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Kažu da su oči ogledalo duše, ali to nije istina. Oči su ogledalo onoga u koga gledaju. Otuda tebi verovatno svi ljudi izgledaju dobroćudno: oči im nisu iste kao inače onda kada gledaju u tebe. Ti si od onih što teško uče da ljudima to ipak nisu uobičajene oči.”
― Marko Šelić, Rubikova stolica

“Sve uspomene sa kaputa stresi, samo budi to što jesi, tu gde si, šta god da se desi ti budi ok. I nikad ne saznaj kako to boli kad nekoga voliš, a mrziš; kad mrziš, a voliš i lomiš se da izdrziš. Ostaje nada da ce nekad negde neko hteti da shvati mene, moja lutanja, maštanja i sanjanja, i znati da ih prati. I ko zna, možda jednom nađeš me - tamo gde prestajem ja gde počinješ ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi. Ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden,
iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe. (Jedan)”
― Marko Šelić

“Jer, o apsolutno svemu smeju govoriti samo oni koji svašta znaju i oni koji ne znaju maltene ništa - s tim što ovi drugi polažu veće pravo, jer znanje u nekoj tački počinje da te ograničava, a neznanje - nikad.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Zlo se odlično dosetilo: ako hoćeš nekoga da držiš u kompletnom neznanju, poplavi ga informacijama.”
― Marko Šelić, O ljudima, psima i mišima

“Ne uklapam se u jebeni ram! Kad se smejem - smejem se sa svima, kad plačem -plačem sam. (Reč na reč)”
― Marko Šelić

“Lekcije iz kontriranja svemiru nauče se u pubertetu ili nikad, a ona glavna ide ovako: na stolu je tanjir i u njemu zrno pasulja - ti si zrno a tanjir je sistem. Ti ne želiš da te tanjir ograničava, zato hrabro odbiješ da boraviš u njemu i iskočiš; mašala, zeznuo si sistem. Elem, sledi neugodna spoznaja: čitav sto je sistem, ti si iz tanjira sagledavao samo njegov mali, lako prejebivi ogranak. Lepo, sad kad si to shvatio, bunt ide dalje: skačeš sa stola. Neugodna spoznaja 2: em što si doznao da je cela soba sistem, em si, tako tvrdopasuljast, pošteno napukao od skoka sa astala. E, ta igranka ide u nedogled i sad još samo treba da budeš dovoljno klinac da nastaviš otkrivanje sve većih jedinica sistema. Pametnijima je već u toj tački jasno da nema izlaza. I još gore: sesitem em dopušta, em predviđa buntovnike. Na taj način, reguliše se princip nade - a bez nade vazda ništa ne ide. Hajdučija je, dakle, sistemu dobrodošla. Stoga ostaje samo jedno: nauči da funkcionišeš unutra i da što manje izneveriš sebe. Nauči da je moguće spasiti samo dušu - sebi i još nekima - ne i spasiti svet. Ko nađe načina za to, kanda nalazi i svoj recept sreće.”
― Marko Šelić, O ljudima, psima i mišima

“Bes prema drugima donekle se dresira; bes prema sebi beskrajno je nepokolebljiv i destruktivan.”
― Marko Šelić, O ljudima, psima i mišima

“...znanje u nekoj tački počinje da te ograničava, a neznanje - nikad.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“...A onda sam se sapleo o to „pobeći”. Kad odeš, bežiš; kad bežiš, smatraš sebe slabijim. Kad se smatraš slabijim, ili uzmeš da ojačaš ili će tvoj život uvek biti nekakvo bežanje. I onda mi sine: sve je do ugla kamere. Ako si pesimista, uvek ćeš da nađeš nekog tužnog violinistu što svira rekvijem boljem sutra i demaskira ga u „malo sutra”. Uvek ćeš da nađeš ubedljiv dokaz da smo propali i da ništa ne vredi ni trud, ni talenat, ni vera u svoju zemlju. Ali, sa druge strane, ako gurneš ruku u gaće i napipaš ono ispod falusa, naći ćeš ne samo žargonski sinonim za hrabrost, nego i sidro koje će te zadržati ovde. Lakim pogledom oko sebe, videćeš ljude koji su uspešni i vredni svojoj zemlji, a nisu lopine. Samo ako si voljan da tako usmeriš kameru. Sve se bira. Ja sam tada odabrao tako, i nikad više nisam razmišljao da odem. (...) I dalje mi je žao prosjaka s violinom, ali sam uveren da takav postoji i u Americi.”
― Marko Šelić, O ljudima, psima i mišima

“Tu, mili, tu je sav problem. Ljudi uvek govore da nemaju kontrolu nad ponašanjem, ali to nije istina. Ono nad čime nemaš kontrolu je emocija. I nisi slab zato što osećaš ono što osećaš. Slab si u delu gde dopuštaš sebi verovanje da je tvoje ponašanje neizbežno i opravdano. Ako ti sam nećeš da prihvatiš koliko si razoren, da li je sasvim pošteno da tražiš od drugih da to prihvate?”
― Marko Šelić, Rubikova stolica

“Ima neobičnih ljudi, susreta posle kojih smo trajno drugačiji.”
― Marko Šelić, Rubikova stolica

“Ti si osoba do te mere navikla da da trpi da misliš da je to normalno. Otkud to u tebi? -Ne znam. Idi pitaj psihologe.”
― Marko Šelić, Rubikova stolica

“Kad si mali malo fali da od sreće odlepiš, al' ti malo fali i da se totalno zaslepiš. (De Facto)”
― Marko Šelić

“Jer, ako ima boga, on je samo jedan.
I ne treba ti mač i crkva da mu budeš odan.
On od tebe jednostavno želi da budeš dobar,
a ne da plaćaš popa i da se šlihtaš do groba.
Ako sve ovo ikad kažeš, izdajnik si roda.
Jer ovde si to: vera, nacija i boja.
Ljudi umiru zbog toga, zbog slučajne lutrije,
a da su izvučeni drugde, sve bi bilo drukčije:
voleli bi ono sto sad mrze jednakim žarom,
i opet bi im bilo vredno da to plate glavom. (Pismo vanzemaljcu)”
― Marko Šelić

“Ja sam sve što kažete da jesam, i još gore od toga. I da nisam, ipak jesam. Šta imam od toga?! (Bol i revolt)”
― Marko Šelić

“Ponekad nešto moraš da prećutiš, da povučeš potez koji neće odmah biti jasan, da budeš neprimereno blag ili pak grub...dođavola, da li te to čini manipulatorom? Hm. (...) Ali kako beše ide priča o prvim izbeglicama? Sećate se, onaj ljupki par što je proteran iz Raja? Razlog: dirnuli su u zabranjeno znanje. I šta sad, manipulacija je za osudu, Tvorac je manipulator - a isti je simbol konačnog principa dobra. Paradoks ili objašnjenje nužnosti?”
― Marko Šelić, O ljudima, psima i mišima

“Jer superheroji izmišljaju identitete da bi odbranili kostim. A mi, mi smo samo izmislili kostim da branimo identitet. (Kostim)”
― Marko Šelić

“Bilo, jeste i biće dokle god stojim i dalje giljam do kraja, do cilja do dogorenja fitilja,čizme od sedam milja. (De Facto)”
― Marko Šelić

“Al' ma kako hteo da ne gledaš nazad, ono što je ispod uvek se vraća. (Ispod)”
― Marko Šelić

“A onda sam izašao da prošetam po ulici u kojoj živim. Hm. Sivo je. Presivo.U Beogradu. I u Paraćinu. I ništa, tu smo, svi smo tu: nismo odabrali kao Lindo, nismo ni kao Zlakušani. Čovek se zapita kako se to onda zove, to što mi biramo da živimo: beskrajna hrabrost ili beskrajni kukavičluk? Čini mi se, Hamlet je poreklom bio iz naših krajeva.”
― Marko Šelić, O ljudima, psima i mišima

“Dotaći Sunca zrak, i to sam, znači i sto put' opeći dlan. Pa kad' misle sve naj, opet nisu - ja...svoju stvar najbolje znam sam. (Ponos)”
― Marko Šelić

“Mesto za tebe: mesto u glavi gde sagradiš hram i u njega se sklanjaš kad san spusti roletne na dan. Tamo je mir. Tvoj spokoj. Ali i odgovor tih na pitanje šta te to zapravo muči, šta struže ti kožu dok ispod nje puzi. (Ispod)”
― Marko Šelić

“Duhovno bogat čovek neretko pokazuje šustinski prezir prema materijalnom. Međutim, malo koji materijalista pokazuje prezir prema duhovnom - iako ga poprilično prezire. Postoji u njih izvesna svest o tome da produhovljeni nikad ne dolazi u opasnost da bude nazvan glupanom zbog nepoštovanja prema materijalnom, ali zato obrnuto uvek važi.”
― Marko Šelić, O ljudima, psima i mišima

“Na svaku od dve šipke sa krova trole možeš da nanižeš barem troje, ako si uporan i četvoro neljubaznih penzionera, jer se njihov bezobrazluk (utemeljen na konstantnoj žurbi nikuda, koju prikazuju kao žurbu svuda) leči samo elektrošokovima, za šta pogodno dođu debeli strujni gajtani kojima se trola napaja. Naravno da samo pravljenje ovog penzoražnjića neće ubiti obezobražene, obezbožene starce očiju krvavih od želje da vladaju svetom, ne. Preživeli su ratove. Preživeli su bedu. Preživeli su i raskoš koju ti nikada nisi osetio. Preživeli su život. Sad hoće da prežive i smrt. Šipka kroz stomak nije ništa za njih. Više ih ljuti što celi komfor metalnog štapa nije samo njihov, nego se guraju sa još troje jednako pomahnitalih. Tu leži sav problem, oni žele da žive sami u zgradama, da imaju svoju privatnu trolu, svoju ličnu poštu bez redova, svoju pijacu, svoje ulice. Ljuti ih čak i to što je smrt svačija kurva. E pa danas je dan.”
― Marko Šelić, Rubikova stolica

“Ponekad, rečima treba vremena, i tek njihov odjek u tišini kaže sve ono što one nisu stigle ili mogle.”
― Marko Šelić, O ljudima, psima i mišima

“Bio je jedan od onih pasmurnih dana;
htedoh da uđem, a onda se uskolebah:
Kuda to voziš, majstore? - Do Kalemegdana
ili do crnog neba?

Unutra je bio, kao i vazda, krkljanac.
Ipak se reših: zna on kud treba.
Prigušili me sa svih strana
dok leteh put olovnog neba.

Iziđoh, nasred belih zatekoh se poljana,
sakat i slomljenoga rebra.
Beše to, rekoh, jedan od onih sivih dana
što vode k provedrici neba.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Bilo je to lice Isusa Hrista. Savršeno spokojno, gledalo je u jednu tačku, ali u isto vreme i svima njima u oči, svakome od njih ponaosob. Radoje Bakrač uzdahnu od ushićenja, no tada to presveto lice poče da iščezava i on ponovo oseti nemir. Ne prestajući da sija, lice izgubi oblik i nastavi da se preobražava. Onda ponovo stade da se uobličava, i, na kraju, ukaza se lice Bude. Zatim se ponovo nagužva, pa se ukaza lice Alaha. Pa Zevsa. Pa Peruna... Ljudi nikada ranije nisu videli ta lica, a opet, kako bi se koje pojavljivalo, tako su ga prepoznavali. Radoje Bakrač zbunjeno je gledao lica njemu znanih i neznanih bogova. Smenjivala su se velikom brzinom, a opet dovoljno lagano da svaki čovek koji je tu stajao ugleda svako lice. Onda počeše da se pojavljuju i neka druga lica. ...svakidašnja lica, lica običnih ljudi! Radoje stade da zvera oko sebe i, zaista, poznade da su to lica ljudi koji su ga okruživali. I neka od lica iz autobusa. A onda nastaviše da se menjaju u mnoga druga, u beskonačno mnogo drugih, u sva moguća ljudska lica... Radoje Bakrač oseti mir celom svojom dušom i uzdrhta. Potekoše mu suze. Uskoro je ugledao i svoje lice. Ono mu se blagosloveno osmehnu i namignu mu.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Ti nemas makaze i ne mozes nam nista.
Vladamo,ti buni se,jos godina trista."
"Gresite,ipak jedno mogu,mali trik:
da odem od vas i da ne budem kao vi.
NIKAD.”
― Marko Šelić