Marijana Jelisavčić

“Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l' noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, k'o u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
k'o učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l' se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat' nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?”
― Miloš Crnjanski

“Али ако умрем, погледаћу последњи пут у небо, yтеху моју, и смешићу се.”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću

“Jan Majen i moj Srem,
Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,
I ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
Nego neka čudovišta, polipi, delfini,
Što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
I urliču: „Prah, pepeo, smrt je to."
A viču i rusko: „Ničevo" -
I špansko: „Nada”
― Miloš Crnjanski

“Лежаћу по цео дан у трави и гледаћу у небо. Сваки дан ће имати нову боју. И те боје умириће моје очи, а ја сам сав миран, кад ми се смире очи.”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću