“Постајао је далеко већи и дубљи од себе тиме што је престајао да се издваја и разграничава умом од свега што је око себе опажао и што га је, све до сада, са своје стране одбацивало. Није то било освајање, узурпација нечег што му не припада; било је то спајање, поновно сједињење с нечим чему он припада и од чега се усамљеничом људскошћу одметнуо.

Губио је унутрашњи облик, а заједно са њим и свест о спољашњем као тешком, непробојном оклопу у коме је утамничен, изливајући се из те свести у природу као језеро без дна, плавећи свет и стално празнећи, а ипак остајући пун, све пунији, чинило му се, уколико је више отицао.”