“Сенка

Због свега што смо најлепше хтели
хоћу уз мене ноћас да кренеш.
Ма били светови црни,
ил' бели,
ма били путеви хладни,
ил' врели,
немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку,
да се не бојиш ветра
и мрака,
усправна и кад кише туку,
једнако крхка,
једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
па са мном бол
и смех да пијеш и да не желиш да се вратиш.

Да са мном
испод црног неба пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Ил' цркнеш,
ако црћи трба због свега што смо најепше хтели.”