“Тама ипак није пуста. Испуњена је лелујавим димним обрисима, фантазмама без чврстог облика и јасног садржаја да би се за њих ишта од јуче, икакво сећање на било шта везало. Дуго му је требало да схвати да су воштанобледа комешања у црној непомичности, налик на угашено, базалтно сунце, његове мисли, унезверене, неспособне да о себи и свом пореклу створе неку разумљиву слику, и орошене златастом прашином, као да се високо изнад његовог лежаја распао џиновски дукат чије олупине плутају црним морем.”