Sofija Popović > Sofija's Quotes

“Are the days of winter sunshine just as sad for you, too? When it is misty, in the evenings, and I am out walking by myself, it seems to me that the rain is falling through my heart and causing it to crumble into ruins.”
― Gustave Flaubert, November

“I am irritated by my own writing. I am like a violinist whose ear is true, but whose fingers refuse to reproduce precisely the sound he hears within.”
― Gustave Flaubert

“They loved each other, not driven by necessity, by the "blaze of passion" often falsely ascribed to love. They loved each other because everything around them willed it, the trees and the clouds and the sky over their heads and the earth under their feet.”
― Boris Pasternak, Doctor Zhivago

“However passionate, sinning, and rebellious the heart hidden in the tomb, the flowers growing over it peep serenely at us with their innocent eyes; they tell us not of eternal peace alone, of that great peace of "indifferent" nature: they tell us, too, of eternal reconciliation and of life without end.”
― Ivan Turgenev

“If all else perished, and he remained, I should still continue to be; and if all else remained, and he were annihilated, the universe would turn to a mighty stranger.”
― Emily Jane Brontë , Wuthering Heights

“Јест, свијет је препун успомена, свијет је преоптерећен прошлошћу. Чудо како
под тим теретом још дише. Чудо како данашњица још успијева да проклија кроз те
наслаге умрлога. Младе клице мучно прорастају покров сагњилих откоса што на њима
тиште, пробијају се на свјетлост, још блиједе, трептаве у сунцу. Бива ми јасна
неодољива жеља да се све то збрише, да се живот свега тога ослободи, да се започне
живјети сасвим изнова, на чистој, бијелој страници. И радосно, зазивљем тог новог
човјека, слободног као копиле, без јучерашњице, без наслијеђених терета.

Јер превише се наумовало, превише се начувствовало у том старом свијету. Накупило
се превише искустава, уморне мудрости, пепелних сазнања. Превише се око сунца
намотало људске патње и бола. И превише се памти, превише је присутно у сваком
нашем чину све то. Кадре су да обесхрабре те грдне наслаге прошлости, те некрополе
духа. У дну наших ћелија лежи умор других, у нашој истанчалој крви носимо талог
туђих искустава. Душа нам је пуна мртвих чахура туђих сазнања и туђих разочарања.

Понекад ми се чини да у свијет гледам очима на чијим вјеђама тишти сањиви умор
читавог једног геолошког доба. Лежим спуштених капака и једва чујна била у жилама
запешћа, и чини ми се да то у њима откуцава било старога свијета.”
― Vladan Desnica, Proljeća Ivana Galeba

“I svaka nam godina poklanja jedan srećan dan, dan kada osećamo da je došlo proleće. Ali tom danu cvetanja prethodi još jedan prisniji. To je dan kada prvi put naslutimo da je pod posmrtnom maskom zime igra životnih sila već u toku. To je trenutak kada mladi sok u drveću počinje da kruži i kada svetlucavi sjaj krasi majušne lisne pupoljke, tako da gole šume dobijaju trunku braonkaste i zagasitoljubičaste osenčenosti, vreme u kome prvi zvižduk čvorka toplo i okrepljujuće prodire kroz golo drveće i kada pred sumrak huk lepršanja krila šljuka oživljava usamljene obronke šuma. To je grubo i tajanstveno doba u kome život još nije izašao na površinu, a ipak ispunjava dušu potresnim nagoveštajem svojih obećanja.”
― Ernst Jünger, Feuer und Blut: Ein kleiner Ausschnitt aus einer großen Schlacht