Apoliner Quotes

“U međuvremenu, opet po savetu nekih ličnosti koje su dobro poznavale umetničku sredinu i “ambijent”, potražio sam Gijoma Apolinera. On je stanovao u omanjem stanu na poslednjem spratu stare građanske kuće na bulevaru Sen Žermen. Subotom, od pet do osam sati, primao je prijatelje. Dolazili su slikari, pesnici, ljudi od pera, oni takozvani “mladi” i “inteligentni” koji su zastupali takozvane “nove ideje”. U Apolinerovoj kući vladala je atmosfera u stilu Balestrijerijevog Betovena. Apoliner je činodejstvovao sedeći za svojim radnim stolom; ćutljive i namerno zamišljene individue sedele su u naslonjačama i na divanima. U skladu sa ondašnjom modom i ambijentom većina njih pušili su gipsane lule nalik onim lulama koje vidimo na vašarištima pod šatrama gde se gađa u metu. Po zidovima su visile slike Marije Loransen, Pikasa i još nekih opskurnih kubista čija sam imena zaboravio. Kasnije su tamo bile okačene dve ili trii moje metafizičke slike, među njima i portret Gijoma Apolinera na kome sam pesnika predstavio iz profila kako puca u metu što je, izgleda, predskazivalo ranjavanje Apolinera u glavu tokom Prvog svetskog rata.

Odlazio sam maltene redovno na te subotnje sedeljke kod Apolinera valda zato što sam još bio premlad; dakle još sam imao izvesnu dozu naivnosti i štošta još nisam do kraja shvatao. Ali od tada nisam gajio osobito poštovanje niti simpatiju prema tom ambijentu i tamo sam se prilično dosađivao. Na te čuvene sedeljke subotom je dolazio i rumunski vajar Konstantin Brankuši, koji je nosio dugu bradu i svaki put govorio – ukoliko bi ga kogod slušao – da “oseća veliko unutrašnje zadovoljstvo”. Njegove skulpture su se sastojale od jajastih formi koje je brusio i glačao berlinskom brusilicom, tako das u svojim površinama podsećale na skulpture Adolfa Vilta. Dolazio je i Andre Deren koji se uvaljivao u naslonjaču, pušio lulu i nije progovarao nijednu reč. Dolazio je Maks Žakob koji, za razliku od Derena, nije zatvarao usta; govorio je izveštačeno, čas ironično, čas sumnjičavo. Govorom, oblačenjem i fizičkim izgledom podsečao je na šansonjere sa Monmartra koji recituju stihove i pevaju šansone, a potom obigravaju oko stokova i podsmevaju se gostima.”
― Giorgio de Chirico, The Memoirs of Giorgio de Chirico