Knjiga Quotes

“Katkad kažemo ubiću se, a potom nastavimo da čitamo knjigu.”
― Marguerite Duras, Practicalities

“Kakve god bile naše muke i naše pobede, kako god ih mi propratili, sve one vrlo brzo izblede, kao mastilo na papiru.”
― Arthur Golden, Memoirs of a Geisha

“Dok ima mraka, biće i svanuća.”
― Ivo Andrić, Prokleta avlija

“Ne treba jednu knjigu jednom pročitati i baciti je ustranu, već je potrebno ponekad iznova je pročitati. Prvi uvjet učenja i pamćenja je ponavljanje. Naše nezapamćivanje svega što čitamo i vidimo je jedna psihološka i fiziološka činjenica. Jedna knjiga je poput grada; prošetati se kroz njega samo jednom, ponekad nije dovoljno. Ako je moguće, treba ostati malo u gradu i bilo bi korisno iznova pažljivo prošetati kroz neka njegova važna mjesta.”
― Halit Ertuğrul, Kendimizi Nasıl Yetiştirelim

“Uvek su nas učili da budemo poltroni. U svakom totalitarizmu oni pognutih glava doguraju lako do najviših mesta, a teško onima čija kičma neće da se povija. Oni koji se ulaguju, tužakaju u školi svoje drugare, kasnije kad odrastu, dodvoravaju se moćnicima, potkazuju i cinkare i tako idu napred. Takvi su nas onda vode i dovedu do ovoga do čega su nas doveli. Stvaranje negativne selekcije urušava celo društvo iz korena.”
― Olivera Katarina, Aristokratsko stopalo

“I danas među nama ima ljudi izvišenog morala, koji se od jada i čemera ne vide. Ovi nouveaux rich (novi bogataši) su zapanjujuća vulgarna, ruralna karikatura svega što je aristorkatsko, otmeno, gospodstveno, što nosi u sebi sjaj duhovnog i težnju za božanskim, ali oni o tome ništa ne znaju. U tuđem perju, ponašaju se kao ćurke među rajskim pticama.”
― Olivera Katarina, Aristokratsko stopalo

“Govor je izgovor nesporazuma.”
― Antoan De Sent Egziperi, Mali Princ / The Little Prince

“Kad tajanstveno deluje suviše snažno, čovek se ne usuđuje da ne posluša.”
― Antoan De Sent Egziperi, Mali Princ / The Little Prince

“Smrt roditelja je poznanstvo sa prvom pravom zastrašujućom samoćom.”
― Gordana Kuić, Cvat lipe na Balkanu

“To je zabluda. Knjiga ne može da zameni svet. To je nemogućno. U životu sve ima svoj smisao i svoj zadatak koji ne mogu bez ostatka biti ispunjeni nečim drugim. Nije mogućno, na primer, proživeti nešto posredstvom nekog zamenika. Tako je i sa svetom i knjigom. Pokušavamo da život zatvorimo u knjige kao pticu pevačicu u kavez. Ali, u tome ne uspevamo. Naprotiv! Čovek od knjiških apstrakcija ne izgrađuje ništa drugo nego sistem u vidu kaveza za sebe.”
― Gustav Janouch

“Ono što vidimo daje nam iskustvo, a ono što čitamo daje nam nauku i znanje. Prva tajna uspje­ha je poduprijeti iskustvo znanjem, ili ojačati znanje iskustvima. Eto, zbog toga je svakom čovjeku potre­bno čitanje. Međutim, stizanje razuma do željenog savršenstva zavisi od shvaćanja onoga što se čita.”
― Halit Ertuğrul, Kendimizi Nasıl Yetiştirelim

“Ljubičica jeste mala, ali je lepa i miriše lepše od nekih ruža".”
― Olivera Katarina, Aristokratsko stopalo

“Da nema glumaca svet bi bio mnogo tužniji. Glumci kite svojom maštom u koju kao kroz fino tkanje provlače zlatne dragocene niti svoga dara na radost ljudima. Ponekad se razigarju do te mere da njihova igra van scene počinje da liči na predstavu koju oni tu u bifeu spontano sviraju.”
― Olivera Katarina, Aristokratsko stopalo

“Kad neko doživi uspeh, odmah se javi neka sumnja, oni što se mršte i trude da taj sjaj visokog dometa uprljaju i zatamne. Naš narod još nije naučio pirokogrudo da se divi tušim sposobnostima, talentu, uspehu i pobedi. Ako bismo prestali sa zlobom, zabišću i podmetanjem onima koji su sposobniji, to ne bi streslo zlatni prah sa naših oreola.”
― Olivera Katarina, Aristokratsko stopalo

“Čovek često nije svestan svoje snage i šta je sve u stanju da izdrži i preživi. Ali šta će, živi. Iako mu do života nije stalo. Živi kao biljka, kao stvar, ćuti i živi. Diše. Ubeđuje sebe da ipak vredi živeti i da će u sebi samom zaslužiti veće poštovanje ako se ne preda, ako pobedi ono nepobedivo u sebi. Ako se, uprkos svemu, opredeli za život i iz svoje tame nađe snage da otvori prozor i pogleda kako se sunce ponovo rađa, jer ono nikad ne prestaje da umire, samo se prikrade, sakrije sem kao da nas opominje da, uprkos svemu, ne smemo da izgubimo osećaj njegove jedinstvene, večne lepote, zbog koje ipak vredi živeti.”
― Olivera Katarina, Aristokratsko stopalo

“Razvoj tehnologije čoveku nije olakšao život. Sve je to samo privid. Nesigurno, zastrašeno, obolelo biće - čovek, i pored visokih tehnoloških dostignuća sve je usamljeniji i tužniji na zemlji. Uvlači se u sebe, pun čežnje za toplinom koja se hladi i nestaje od uzaludnih nadanja.”
― Olivera Katarina, Aristokratsko stopalo

“Usnio sam malog medveda sa belim stomakom. To je moj san što plovi po nebu i niko ne zna zašto. Jedan nosić plovi takođe usamljen na mesečini, nosić rođen da bude nasmejan. I živim u strahu da ne izgubim svoj san o medvediću i da se nosić ne rastuži.”
― Gordana Kuić, Miris kiše na Balkanu

“Priče su iznad svega i samo priče opstaju.”
― Gordana Kuić, Preostale priče

“Mlade devojke uvek u srcu nose svakojake nerazumne nade. Nade su kao ukras za kosu. Devojke žele da nose previše ukrasa. Kad ostare, izgledaju glupo ako nose čak i samo jedan.”
― Arthur Golden, Memoirs of a Geisha

“Možda i nismo lajali na zvezde, ali se za nama digla zvezdana prašina.”
― Milovan Vitezović, Lajanje na zvezde

“Mir nije isto što i sloboda. U dubini svačije duše skriva se želja za mirom... Sve vojske svijeta uz bojni polič u srcima nose ljubav prema miru. To ne znači da će taj mir doneti slobodu za svakoga.”
― Gordana Kuić, Miris kiše na Balkanu

“Patnja slična ljudskim naravima nikada nije ista, samo se zove istim imenom.”
― Gordana Kuić, Cvat lipe na Balkanu

“Tuga se ne može podeliti, kao što izreke kažu. Ona je neprikosnoveno vlasništvo.”
― Gordana Kuić

“Tuga se ne može podeliti kao što izreke kažu, ona je neprikosnoveno vlasništvo.”
― Gordana Kuić, Cvat lipe na Balkanu

“Knjige su sazvežđa mudrosti i čuda.”
― Aleksandra Filipović, Serafina Krin i srce sveta

“Jer to je tako, tako je, magnifice Aleksej; ne mora uvijek sve biti konstruktivno i blago kako vi zamišljate, a niti su ljudske pojave po svojoj prirodi benigne, pa ni vi”, govorila je maršalica vedro, “iza vaše koprene smirenosti, tko zna kakvi ste zapravo, poznajem li vas, poznajete li uopće sami sebe...”
― Ivan Baran, Veliki pad

“Granje uto zapucketa; vatra zaigra žrtvenikim žovijalno, bogato, brzo djetinje, oštro, zlato joj osvijetli lovčeve crnpuraste ruke. Atra se uspravi, pogleda hrabro u kaos kanjona.
“Što jest?” tada ću zapitati. Ne znam zašto; tek se dogodilo.
“Sve što ima mogućnost ne biti. Ja mislim...”, govori Atra. “I prva je vatra zapaljena po zapovijedi, i prvi korak bio je sanjan. Dolazak, pokret i odlazak, oni su dijelom odluke što je starija.”
“I ako se dovoljno dugo ustraje u njemu, oslobođenje kojem težimo, kao posljedica jedanput možda će i doći; trajno moljeno bit će ispunjeno...?”
“Jer čak se i to događa, da struja moli, a zaboravila je zašto; traženje tako je postalo rutina. I ako li dođe do onog za čim toliko traga, ne oni što čekaju, nego putnik bi se mogao jedini iznenaditi. Opet: ne sjeća se zašto je pošao, ni kuda ide, ni tko ga dočekuje. Ali ovo su misli kojima si putovao ranije.”
Premnogo... i prestvarno, sasvim bez kraja bespuća stijenja te vode u čistom prozircu uždena dana, u plesu vatre i zvuka i vode, provalijom kao platnom prolaze traci dima izgarajućeg drveta usijanog, zametima zažagrenog, lešina je nasmuđena i cvrči već i puši se, pucketa - masti sagorijevaju slijevajući se po drvetu. Ćuhta vjetar i veselo njiše se vrijes, pepeo, vrućina se diže na ljude pred granicom, preda mnom slika vrsnoće i smisla, punano zvuče odsutne riječi Atre:
“Shvaćaš li...? Ljubav su vrata rastanka; to nije borba, kad se i ne odlazi nego prijateljski. Stvarnije odlazak na ono dalje, čišće, bolje, odavdje mi samo možeš pomoći da odem u novo. Na visinama, niskosti nema, slutiš li - još sada, slutiš li...?”
“Nije li onda tako da se ipak i rastajemo...?”
― Ivan Baran, Veliki pad

“Odvojen od vremena sam mogao promatrati kako impostor, podlac koji sam postao i lakrdijaš postepeno zaboravlja sve ono za što se ranije bio spreman i odricati, čemu je vjerovao, predavao se, sabrano, okrutno duboko, sama nutrina mi je postala nešto strano, snovi, ostarjeli, vrijedili su manje, čovjek je postao sekundaran, bilo je teško prepoznati samoga sebe. I sa tim se otkrila određena nevolja, a ona je bila baš u toj pretpostavci da ja ne mogu znati hoću li kad prođe požar, kad noć prođe, a možda ona zaista i prođe, doći u neodoljivu napast nastaviti nekom novom, vlastitom, još smješnijom, još bezumnijom, odakle mi ta ideja da ću na kraju uopće moći osloniti se već i o sebe...?”
― Ivan Baran, Veliki pad

“A ipak je to nekako odsutno, sordinantno je, nevezano kazano kao i sve ranije izgovorene riječi, jednako usto prazno izanđalim potkrovljem. U zraku se zapravo ćutio vonj gonjenosti, nekog suočavanja sa očekivanim usudom, mnogo nešto veće od onoga što je dijalog mogao odraziti - kao strah u sinjem jutru, kao obznanjenost, uhvatljivost, završetak razoružana života, pred nama je čovjek koji više nema kapacitet, koji se sprema iz jaruge izaći; jer nekada se dogodi da osobi dojadi vlastita slabost i tu se ona sa kaosom identificira, sa krajem, sprema se poći ususret tomu, o takvoj zori se ovdje govori. Voštanosiva brončana studen i mnoštvenost misli, mnijenja, ideja, sve sasvim zaustavljeno uza lirski tiho tapkanje kiše, i disanje, i korake i šuštaj odjeće, a lice je od Zanreva vruće, pogled mu je odsutan, u tišini on samo ustvari čeka na pitanje:
“I sa tim će se onda završiti...? Ti odustaješ, ti mu odlaziš... ti se njemu na kraju predaješ na milost?”
― Ivan Baran, Veliki pad