Palavičini Quotes

“Čak da u Petra Palavičinija i nema onoliko sjajnih vajarskih osobina kakvih u njemu uistinu ima mnogo, mi bismo se ipak smatrali srećnim da izrazimo koliko je to najdivniji skulptor koga smo ikad poznali i videli.
Njegova čulnost i njegova, svaki čas na pomolu, čulna duhovitost čine od njega jedan izvanredan ljudski tip, utoliko ređi ukoliko smo se više udaljili od direktne umetnosti i života Grčke, renesanse, možda čak i srednjeg veka; i toliko za nas - sretnemo li ga u životu - blizak, drag i srdačan da se moramo često upitati: nije li on naš najbliži i najbolji prijatelj. Ne da bi naše simpatije jedino njemu, i najpre njemu, bile upravljene, već što je baš potrebno najmanje napora da mu pođu i da ga stignu. Imamo bliskih poznanstava koja nikad ne uspemo da razumemo i zbog kojih stalno trpimo, i ima onih čija je pojava za nas: prostota i sklad i razvedravanje. Međ te na prvo mesto dolazi Petar Palavičini, čovek koji je kao retko ko u stanju da potkrepi duhovnu snagu u čoveka; i mislim da nema neprilike ili tegobe u životu koja bi nas mogla sprečiti da se obradujemo kada ga ugledamo. Posmatrati Petra Palavičinija kako živi i kreće se, učestvovati u životu Petra Palavičinija, to je nalaziti se licem prema jednom veličanstvenom pejzažu i gledati ga. Bar mi imamo kraj njega istu vrstu uživanja kao kad svako podne vraćajući se na ručak, preko Starog groblja, posmatramo beskrajnu banatsku ravninu poplavljenu do unedogled bledim i dubokim plavetnilom vode i neba.
A B. Šimić mi je pričao - šetali smo se jednom ulicom miloša Velikog - da je za nekog pijanistu u jednoj pesmi otprilike rekao: "telo mu udara rukama po dirkama". Šimić možda ne može ni zamisliti koliku je tačmost tom prilikom izrazio; meni je nužno samo da ovo spomenem da bih rekao kako ceo celcati Petar Palavičini, i fizički čak, fiziološki čak, učestvuje preko svojih ruku u izrađivanju svojih kipova. Što se oseća vrlo dobro, i na prvi mah, našavši se pred njima. Ja imam prava da kažem to i zato što sam ga gledao dugo na poslu u vreme kad je radio moj lik. On je tu pred svojim skulpturama, oko njih, u njima takođe bez prestanka; naročito one su pod njegovim palcima, pod senzitivom njegove kože i epiderma, što čini da on ne može tačno ni svesno da opredeli da li je to senzacija njegovog kožnog tkiva ili vajarske materije koju preživljuje.”
― Rastko Petrović