Marko Popadic

“O, čarobna organsko lepoto, koja se ne sastojiš ni iz uljane boje ni iz kamena, već iz materije žive i raspadljive, pune grozničave tajne života i truljenja! Pogledaj divnu simetriju ljudskog sklopa, ramena i bedra i rascvetane bradavice s jedne i s druge strane grudi, i rebra poređana po parovima, i pupak usred mekote trbuha, i tamni pol između butina! Pogledaj samo kako se lopatice miču pod svilastom kožom na leđima i pogledaj kičmu koja se spušta ka dvostrukoj i svežoj bujnosti stražnjice, i velike grane sudova i živaca koje prelaze sa stabla u grane preko pazuha, i pogledaaj kako sklop ruku odgovara sklopu nogu. O da milih predela u udubljenju zgloba na laktu i kolenu, sa njihovim obiljem organskih tananosti obloženih mesom! Kakva neizmerna radost, milovati ta divna mesta ljudskoga tela! Radost posle koje čovek ne žali da umre! Oh, daj da osetim miris kože pod tvojom čašicom, pod kojom večno načinjena zglobna čaura luči svoje mazivo! Pusti me da sneno dodirnem ustima arteriju femoralis koja kuca na vrhu butine i koja se dole deli u dve golenične arterije! Pusti me da osetim isparavanje tvojih pora i da opipam tvoje malje, tu ljudsku sliku vode i belančevine, određenu za anatomiju groba, i pusti me da umrem sa usnama položenim na tvoje.”
― Thomas Mann, The Magic Mountain