Ana Ilic

“Dame i gospodo, drugovi i drugarice, dragi gosti, imam naročito zadovoljstvo da večeras otvorim izložbu dela naše drage Anči. Naša mlada umetnica uvrštena je već u najvažnije stručne publikacije. Iza nje stoji obimna bibliografija, a njeno ime danas se može pronaći ne samo u Telefonskom imeniku za grad Beograd i za čitavu Jugoslaviju već i u ekskluzivnom spisku stanara i nekim drugim značajnim publikacijama, kao što su Školski dnevnik ili Spisak dobrovljnih davalaca krvi. Do sada se pojavljivala na svim značajnijim i važnijim kolektivnim nastupima na časovima crtanja u svojoj školi, dok se neka od njenih dela, redjenih kredom i zgrafitom, izvedenih tehnikom grebanja, još uvek nalaze na nekoliko zgrada u najprometnijim ulicama našeg glavnog grada. Izdvojimo samo neke poznatije kompozicije: „Mišo čekaj me u pola osam na starom mestu. Ana je budala“ (kolektino delo njenih suparnica – Knez Mihailova 10, levi zid), „Budala je onaj ko je pisao“ (ista lokacija, Anin odgovor na napad), etc, etc... Drage dame, gospodo i dragi gosti, dopustite mi da ovu najotvoreniju izložbu u gradu proglasim otvorenom, a da istovreeno svoje buduće kritičare zatvorim (u ludnicu)!”
― Momo Kapor, Beleške jedne Ane

“I wish I could care what you do or where you go but I can't... My dear, I don't give a damn.”
― Margaret Mitchell, Gone with the Wind

“It's just like John Mayer says in "Slow Dancing in a Burning Room". When it's this bad, you have to get out or you'll get burned.”
― Susane Colasanti, Waiting for You

“Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom nreperstanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da nipta ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?”
― Momo Kapor, Beleške jedne Ane