Alma

“Postade mi jasno da ono što živi ne mora sa sobom imati i dušu. I da nešto može imati dušu, čak i ako nije živo.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Bio je jedan od onih pasmurnih dana;
htedoh da uđem, a onda se uskolebah:
Kuda to voziš, majstore? - Do Kalemegdana
ili do crnog neba?

Unutra je bio, kao i vazda, krkljanac.
Ipak se reših: zna on kud treba.
Prigušili me sa svih strana
dok leteh put olovnog neba.

Iziđoh, nasred belih zatekoh se poljana,
sakat i slomljenoga rebra.
Beše to, rekoh, jedan od onih sivih dana
što vode k provedrici neba.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Sa druge strane tog praga je školska učionica. Ona iz srednje škole. I prazno mesto u prvoj klupi reda do prozora. Uvek sam u njoj sedeo. Sam. Lagano hodam ka njoj. Prepoznajem dečja lica. Niko me ne pozdravlja. Nikoga ni ja. Baš kao i nekada. Nečujno sedam na svoje mesto. Razdvajanje nogu velikog metalnog šestara nesnosno škripi i poziva na pažnju. 'Danas radimo krugove!' - snažnim damskim glasom vikne razredna. 'Valja dobro naučiti i shvatiti krugove!' Tad me prostreli pogledom, a ja se osetim kao da mi je zabola pikado-strelicu u čelo. Zašto? Zašto uvek to čini, kao da se lekcije odnose posebno na mene? Postiđen sam, propada mi se u zemlju. Ne volim poglede. Ne volim ih. I još ta devojčica iz druge klupe koja me ćuška olovkom u vrat da se okrenem, baš sad kad razredna govori. Okrenem se da dreknem na nju, ali ne mogu. Ona me gleda čudno. Milo. Zašto ona nešto hoće od mene? Zašto ti ne želiš da se družimo?' - šapne mi jednostavno i blago. Ja... ne znam. Odjednom mi se učini da ne znam. Duboko mi se učini da ne znam. Ne znam zašto se ne družim ni sa kim. Sladak si mi. Evo ruke, drugar!' - veselo kaže ona i pruži mi ruku. Šta sad to znači? Možda joj je ruka prljava! Možda to hoće da mi priredi neku šalu! Smeška se! Evo, sva deca zlokobno se cere, to je neki dogovor! Jedno dete je uperilo svoj šestar u mene i taj šestar je blesnuo. Očima tražim razrednu; ona demonski pilji u mene. Opet se okrećem prema devojčici iz klupe iza i sudaram se sa istim licem kао u ostale dece, neprijateljskim i pretećim. 'Zašto ti ne želiš da se družimo?' - ponovo pita, ovog puta nekakvim robotskim glasom, i tada vidim da iz njenog rukava ka meni hrli pipak sa dlakavim svinjskim papkom na kraju. U trenu se preznojim, vrisnem... i san tu skonča.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“To ti ja pričam, mantijo!" - sada Jovan preuze loptu. "To! Izvlače iz sebe najveće nečoveštvo onda kad misle da zastupaju Boga, spaljuju veštice, vidi ti to! A što? Što ne puste Boga, kad već ima taj lepi tačni kantar? Što ga ne puste da on odmeri ko je kol'ko kriv? Ti reče da ima i bič, pa neka onda on izbičuje koga treba kad mu odu gore na istinu, a ne ljudi to da rade! E, zato ja ne dajem ni dve pare na to sve šta ti propovedaš! Ja živim svoje i ne diram nikoga, a Bog i dobro i zlo neka rade šta god oće. A ne da lajem u prazno ki ovi što se zovu dobri ljudi, a kad na njih daš taj božji bič u ruke... Tad su gori od svakog dušmana, jer im se može, to je za dobro dobra, a? Nije, nego nemaju u sebe snagu da budu stalno zli, to čuči u njih tako... i onda glume dobrotu. Čekaju opravdanje da se pokažu kak'i su. Takvi isti ki ti, mantijaši debeli!”
― Marko Šelić, Zajedno sami