Mary Jane

“Neko je jednom rekao da je umetnik u isto vreme nešto mnogo manje i nešto mnogo više od običnog čoveka. U današnje ljubomorno vreme, ti ljudi, ti obični ljudi, oni pate zato što se boje da je umetnik to drugo. A umetnici pate jer se boje da su ipak ono prvo. Ranjivi, preosetljivi, nesposobni da zagrle stvarnost onakvu kakva ona jeste. Netalentovani za život, talentovani za nešto drugo. Nešto drugo, ha. Bez ikakve garancije da je to drugo zaista nešto istinito. Srećni i nesrećni jer vide dalje i više nego ostali. Večito prljavi od tragova tuđih šaka na sebi, šaka šakala koji ih vuku dole, u svet pod libelom. Umetnik nikada ne zna da li više voli život ili smrt, zato. On večito luta između te dve krajnosti. Neko drugi je pak rekao da je umetnost kompenzacija za stvarnost, jer nastaje iz onoga što nemaš. Umetnici, naravno, nikad nemaju ništa. Njihove ruke love vazduh, zato svima izgledaju prazno. Umetnik nema dokaza da nisu prazne. Nikad nema dokaza. Nikad ne zna da li je od neba dobio dar ili prokletstvo. Da li je njegov tajanstveni sufler muza, ili demon? Da li on stvara ili samo prenosi? Znanje je imanje, vele ljudi - pa tako, kako umetnik nikad ništa od ovoga ne zna, logično, on ništa i nema. On je tu da pred svetom bezrezervno brani nešto u šta ni sam nikada ne može biti siguran. Nikad do kraja. S vremenom, on postaje zavisnik - uslov njegovog življenja postaje činjenica da li je priznat ili nije. Onog časa kada inspiracija počne da ga napušta, on je gori paćenik od svakog zaljubljenog balavca. On ne može da preživi činjenicu da je ostavljen. On ostaje nenadoknadivo napušten. On umre bedan i jadan. Ono malo vazduha što je zarobio prstima tada proklizi i nestane, kao da ga nikada nije ni bilo. I on nestane sa ovog sveta ne znajući da li ga je uopšte bilo.”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“It seemed to me,' said Wonko the Sane, 'that any civilization that had so far lost its head as to need to include a set of detailed instructions for use in a package of toothpicks, was no longer a civilization in which I could live and stay sane.”
― Douglas Adams, So Long, and Thanks for All the Fish

“Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudiji. Kao u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi - koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje "smicalice" kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takodje, jedan prirodan, razuman odnos koji potvrdjuje činjenica da ako neko s vama živi, s vama spava i smeje se - s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne.”
― Françoise Sagan, Réponses: The autobiography of Françoise Sagan

“Zatim, oktobar je te jeseni bio tako lep, crveno - žut, razdirao je svojom lepotom da sam se pitala kako da preživim toliku sreću. Sama u Normandiji gde sam vedra i umorna zapanjeno posmatrala kako jedna duboka rana u blizini srca brzo zarasta i pretvara se u ružičast, gladak i nevidljivi ožiljak koji ću kasnije bez sumnje nepoverljivo dodirivati prstom - prstom sećanja - da bih ispitala koliko još boli.”
― Françoise Sagan, Scars on the Soul