Јуро Дива

“Ovakvi nasrtljivi i zloćudi manijaci redovno su drski i uporni ljudi. (A drskost i uporstvo su brat i sestra.) I kad vam nanesu neku štetu ili sramotu, oni redovno uspevaju da ubede najpre sebe a zatim i većinu sveta da ste vi sami odgovorni za svoju nezgodu. Tako vi imate dve štete, a njihova sujeta dva uspeha. Jedan, kad su vas nagovorili na pogrešan korak. Drugi, kad su uspeli da odgovornost za to skinu sa sebe i prebace na vas. Zato se drski i uporni ljudi nikad ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje, pa ma kako dobra i na izgled privlačna bila svojstva koja oni inače imaju.”
― Ivo Andrić, Gospođica

“Тужно је помислити да су те трунчица сећања све што је остало од богатих, узбудљивих времена, догађаја препуних живота, значења и жестине.”
― Irvin D. Yalom, The Schopenhauer Cure

“A opet, i to je najčudnije od svega, svako će u tom nizanju i smenjivanju, u tom kratkom svom prolasku, kad na njega dođe red, ponijeti svoju vlastitu muku, i misliće da je samo njega zadesila, da samo njega bije led, da njegovu nevolju nije niko propatio. A sve se već dešavalo, i opet je teško kad se desi nekome. Svako od nas uvek proživi što i svi prije nas, i ničiji udes nije pouka, ničija muka utjeha. Ni na što se čovjek ne navikava zato što su to mnogi doživjeli prije njega. Uvijek je bilo rata. Otkako svijet postoji, a ljudima je uvijek nanovo teško. Uvijek se dešavalo da je čovijeka stizala nesreća, i nikad se niko ne utješi mišlju: nisam sam, i nisam prvi ni poslednji.”
― Meša Selimović, Magla i mjesečina

“Razmišljaše, između ostalog, o tome da je u njegovom epileptičnom stanju postojao jedan stupanj već skoro pred samim napadom (ako bi ga dobijao na javi), kada bi, usred neke tuge, duševnog mraka, pritiska, njegov mozak u trenucima najednom čisto planuo, pa bi se neobično jako naprezale sve njegove životne snage. Osećanje života, samosvesti, skoro bi se udesetostručilo u tim trenucima, koji bi trajali koliko munja.
Um i srce bi mu se obasjavali neobičnom svetlošću: sve sumnje njegove, sva bespokojstva, čisto bi se odjednom smirili, prelazli bi u neko najviše spokojstvo puno jasne, harmonične radosti i nade, ispunjeno razumom i shvatanjem najdubljih uzroka.”
― Fyodor Dostoevsky, The Idiot