Dereta Knjige

“Moraš učestvovati u igri“, rekao je Ivan. „U tome je sva mudrost življenja. Moraš lagati. Čini ti se da drugi znaju šta misliš, ali upamti, nijedan čovek ne zna šta drugi misle. Ljudske se misli ne mogu čitati. Čini ti se da drugi znaju šta misliš, ali to nije istina.“
„Ne znam o čemu pričaš.“
„To je pravi odmor. Posmatraj, izvedi pravila. Ljudi su retko spontani, u najveće broju slučajeva ponašaju se kao mašine. Sve što rade, rade iz navike. Moraš da ustanoviš pravila, a onda da ih se pridržavaš, kao da ti život zavisi od toga. Jer to je istina. Život zavisi od toga.”
― Daniel Kehlmann, F

“Ti ne postojiš. Misliš da ovo čitaš? Naravno da misliš. Ali ovo niko ne čita. Svet nije onakav kakav se čini. Ne postoje boje, postoje talasne dužine; ne postoje tonovi, postoji samo treperenje vazduha; ne postoji prostor, postoje samo atomi u prostoru; ali i atom je samo reč za energiju bez oblika i mesta postojanja. A šta je to energija? Broj koji u svim promenama ostaje konstanta, apstraktni zbir, koji se stalno održava. Energija nije supstancija, ona je odnos, dakle čista matematika. Što mi češće osmatramo stvarnost, ona je sve praznija, čak i sama praznina postaje irealna. Jer prostor je samo funkcija, samo model našeg duha. A duh koji taj model stvara? Ne zaboravi, u mozgu niko ne živi. Nema vidljive duše koja struji kroz nervne završetke, koja gleda kroz oči, koja čuje kroz uši, koja govori kroz tvoja usta. Oči nisu prozori duše. Postoje samo nervni impulsi, ali njih niko ne čita, niko ih ne broji, niko ne prevodi u nešto drugo, niko ne razmišlja o njima. Traži koliko hoćeš, u toj kući nikoga nema. Svet je u tebi, a ti ne postojiš.”
― Daniel Kehlmann, F

“Mnoge umiruje činjenica da sveštenici još uvek postoje, da hodaju zemljom, da služe mise, da se mole i ponašaju kao da čovek ima dušu i kao da postoji nada za ljude. Tako i sam mislim kad vidim sveštenika koga ne poznajem. Ali kada se pogledam u ogledalo, to više ne funkcioniše.”
― Daniel Kehlmann, F

“Opet sam se uverio koliko je sreća jednostavna stvar i koliko joj malo treba – čaša vina, kesten, jeftini mangal, huka mora; ništa više.”
― Nikos Kazantzakis, Zorba the Greek