Dereta Knjige

“Sišla je čak do samih talasa. Na kaišu preko ramena nosila je to svetlo. To je bila samo velika „enerdžajzer” baterija sa prikačenim diodnim reflektorom. Tako prosto. Na talasima pod stenom na kojoj je stajala su se njihali kabasti bokori mrkih algi. Zelenosmeđe, na površini tamne vode održavali su ih plovci koji su ličili na tikvu ili bundevu. Stabljike mrkih algi zakačenih za stene oštro su vonjale, ali je taj vonj na jakom morskom vetru bio nekako prijatan, kao svež znoj. Kao prijatan miris pazuha jakog muškarca, užitak koji je u današnjem antiperspirantnom vremenu zabranjen. A more se valjalo ka kopnu, talasi na stenama pod njenim nogama su siktali. Upasti tamo, skočiti tamo i umireš razorena nečim što u sebi tako jako osećaš. Ali to mogu da urade samo mlade devojke: Izolda, Ofelija, Marička Magdonova2. Upalila je svoj „enerdžajzer” prelazeći snopom svetla po talasima. Činilo joj se da se more penje uz horizont, da nije ni izbliza ravno, nego oblo, ispupčeno kao trudan stomak, kao nabrekla dojka. La mer. Francuzi znaju da je more žena. Majka života. A otac?”
― Jan Balabán, Zeptej se táty

“Društvo je nebesko telo koje se okreće i treba ga procenjivati na osnovu mesta koje zauzima na nebu svakog pojedinca; a trenutno je svoju svetlost usmeravalo ka Lili.”
― Edith Wharton, The House of Mirth

“„Bilo je toliko očigledno da je ona žrtva civilizacije koja ju je stvorila, da su
karike njene narukvice delovale kao okovi koji je vezuju za njenu sudbinu.”
― Edith Wharton

“Ja sam ja. Ja sam Konstanti Vileman, volim automobile i elegantna odela, ne volim konje, uniforme i gubitnike. Ja – to nije bilo ko. Pa ipak.
Ali to je uzalud, uzalud. Gledam sebe u ogledalu, ja, to sam ja, a sveta više nema i u ovom svetu ja više nisam ja, a čak i ako jesam ja, to je sigurno bilo ko. Čak i u skupocenoj odeći, u skupocenim cipelama. Bilo ko. Upravo.”
― Szczepan Twardoch, Morfina