Anastasja Kostic

“U toj dubini, plavoj
i bez ruba,
tražio sam, već davno,
goluba.

Al sve što se iznad diglo —
nestalo je.
Gore su još samo plave
boje.

Tražiću ga još po krugu
vrtoglavom —
Makar oči izgubio, sam
u plavom.”
― Stevan Raičković, Pesme

“Kad su, posle toga, naišli na "tevter", otvorili ga da vide ko koliko duguje, u tom dugačkom, starom, njegovom rukom uredno vođenom tevteru, na jednoj strani, sasvim iznenada, nađeno je zabeleženo - ko zna kada, valjda u kakvo proletno sablazno veče, valjda u kakvu tihu i mirišljavu noć - i ovo:

Umreću ranjav i željan.

I potpisao se, ali ne: gazda, hadžija, već samo Mladen, i ništa više.”
― Borisav Stanković, Gazda Mladen

“Док будеш певао ко ће
Твоје бреме да носи
Док једини пркосиш
Сиромаштву јасноће

У сусрет јетком воћу
И подсмешљивој роси
Док будеш певао ко ће
Твоје бреме да носи

Путуј певај пркоси
Само те песма хоће
И ноћ се тобом поноси
Али док певаш ко че
Твоје бреме да носи.”
― Branko Miljković, Sabrane pesme

“Rhonda looped, as unmitigated suffering descended on her; one wave of thought crashed over another without sensible demarcation; bamboo leaves swayed in maddening winds; jaded wetness danced upon purpled drizzles on towering trapeze; grapefruit vines bottled in brine; dewdrops on her eyes. All this, as though, a nonsensical midsummer’s night dream had occurred in an enchanted forest under the influence of Puck’s flower juices, wavering in the moonlight like many of her dreams. A thin line separated reality from dream; like being on a continuum, further up, cross over to another reality; an illusory realisation of a past hollered. Our roles played, but in innate imperfection, to the tune of some charm thrust upon as disposition in this enchanted forest of life.”
― Mehreen Ahmed, Jacaranda Blues