Anastasja Kostic

“Septembar

Stanimo malo pesmo.

Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate

- Jablani kad se zlate

U lakoj magli, peni -

Odnela tužno meni.”
― Stevan Raičković

“Док будеш певао ко ће
Твоје бреме да носи
Док једини пркосиш
Сиромаштву јасноће

У сусрет јетком воћу
И подсмешљивој роси
Док будеш певао ко ће
Твоје бреме да носи

Путуј певај пркоси
Само те песма хоће
И ноћ се тобом поноси
Али док певаш ко че
Твоје бреме да носи.”
― Branko Miljković, Sabrane pesme

“Ti si moj život videla iz bliza:
Primiso, pokret, reč što nisam reko.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne
videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalo zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.”
― Stevan Raičković, Pesme

“Пакао не би био тако страшан, кад би пред њим био какав још гори пакао коме бисмо тежили. Нас убија то што је наш положај једном заувек решен...”
― Rastko Petrović, Burleska Gospodina Peruna Boga Groma / Staroslovenske i druge priče