Anastasja Kostic

“U toj dubini, plavoj
i bez ruba,
tražio sam, već davno,
goluba.

Al sve što se iznad diglo —
nestalo je.
Gore su još samo plave
boje.

Tražiću ga još po krugu
vrtoglavom —
Makar oči izgubio, sam
u plavom.”
― Stevan Raičković, Pesme

“Septembar

Stanimo malo pesmo.

Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate

- Jablani kad se zlate

U lakoj magli, peni -

Odnela tužno meni.”
― Stevan Raičković

“Ti si moj život videla iz bliza:
Primiso, pokret, reč što nisam reko.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne
videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalo zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.”
― Stevan Raičković, Pesme

“Kad su, posle toga, naišli na "tevter", otvorili ga da vide ko koliko duguje, u tom dugačkom, starom, njegovom rukom uredno vođenom tevteru, na jednoj strani, sasvim iznenada, nađeno je zabeleženo - ko zna kada, valjda u kakvo proletno sablazno veče, valjda u kakvu tihu i mirišljavu noć - i ovo:

Umreću ranjav i željan.

I potpisao se, ali ne: gazda, hadžija, već samo Mladen, i ništa više.”
― Borisav Stanković, Gazda Mladen