Status Updates From La Chute (French Edition) b...

Posebno sam bio usavršio jednu malu tiradu, uvek je nailazila na dobar prijem, kojoj ćete, siguran sam, aplaudirati. Suština te tirade sastojala se u tvrdnji, bolnoj i rezigniranoj, da sam niko i ništa, da se za mene ne vredi vezivati, da je moj život bio negde drugde, da nije proticao u svakodnevnoj sreći, sreći do koje sam možda držao više nego do ičeg drugog, ali eto, bilo je suviše kasno, prekasno.

Na kraju krajeva, nisam se nikada zanimao za velike probleme osim u pauzama između mojih malih raskalašnosti. Koliko li sam samo puta, stojeći na pločniku, usred nekakve strasne rasprave sa prijateljima, gubio nit nečijeg izlaganja zato što je, baš u tom trenutku, ulicu prelazila ženska od koje ti zastane dah. Dakle, igrao sam igru. Znao sam da žene ne vole kada previše brzo idemo ka cilju.

Svako društvo bi mi, makar bilo i briljantno, ubrzo postalo teret, dok se sa ženama koje su mi se dopadale nikada nisam dosađivao. Teško mi je da priznam, ali bih dao deset razgovora sa Ajnštajnom za prvi sastanak s nekom lepom statistkinjom. Tačno je, doduše, da sam na desetom sastanku već čeznuo za Ajnštajnom ili za nekom kvalitetnom literaturom.

Naše prijateljice su zaista slične Bonaparti, sve misle da će uvek uspeti tamo gde niko nije. Inače, tim opštenjima nisam zadovoljavao samo svoju čulnost, nego i svoju strast prema kocki. Voleo sam žene kao partnerke u izvesnoj igri koja je, u najmanju ruku, imala barem ukus nevinosti. Vidite, ja dosadu ne podnosim i u životu cenim jedino razonodu.

Moj odnos sa ženama bio je prirodan, neusiljen, lagan, kako kažu. Nije bilo tu lukavstva ili je bilo samo onog očiglednog, koje one smatraju komplimentom. Voleo sam ih, da upotrebim ustaljeni izraz, što će reći da nisam nikada voleo nijednu. Uvek sam mizoginiju smatrao primitivizmom i glupošću i držao sam da su skoro sve žene koje sam poznavao bolje od mene.

Vi znate šta je to šarm: način da vam odgovore „da" a da vi niste postavili nijedno jasno pitanje. Takav sam bio u to doba. Iznenađeni ste? Hajde, ne poričite. Sa ovakvim licem, danas je to sasvim prirodno. Avaj! Posle izvesnih godina, svako je odgovoran za svoje lice. A moje... Ma nije ni bitno! To je činjenica: držale su da imam šarma i ja sam to koristio.

Ono što ću vam ispričati nije uopšte lako. Ovog puta je reč o jednoj ženi. Morate odmah da znate da sam uvek, bez većih napora, kod žena postizao uspeh. Ne kažem da sam uspevao da ih usrećim niti da usrećim sebe preko njih. Ne, jednostavno, bio sam uspešan u osvajanju žena. Postizao sam cilj gotovo kad god sam hteo. Nalazile su da sam šarmantan, zamislite!

Kada sam bio ugrožen, ne samo da sam zauzvrat postajao sudija već sam se pretvarao u razdražljivog gospodara koji je, mimo svakog zakona, hteo da uništi počinitelja i baci ga na kolena. Nakon toga, dragi moj zemljače, zaista nije lako i dalje ozbiljno verovati u svoju posvećenost pravdi i u sebi videti predodređenog zaštitnika udovice i siročeta.

Šta ima veze ako ponizimo svoj duh ako nam to pomogne da zavladamo svima, zar ne? U sebi sam otkrivao slatke tlačiteljske snove.

Kao da moja istinska čežnja nije bila da budem najpametniji ili najplemenitiji stvor na svetu, nego samo da mlatim koga hoću, da budem najjači, i to na onaj najelementarniji način. Istina je da svaki inteligentan čovek sanja o tome da bude gangster i da u društvu samo vlada silom. Ali pošto to nije tako lako kao što izgleda u gangsterskim romanima, okrećemo se mahom politici i jurimo u najsuroviju stranku.

Da sam bio prijatelj istine i inteligencije za koga sam se izdavao, zašto bi mi bio važan taj događaj na koji su njegovi posmatrači već bili zaboravili? Tek toliko da bih sam sebe prekorio što sam se naljutio ni zbog čega i što, u nedostatku pribranosti i zdravog razuma, nisam uspeo da se suočim sa posledicama besa. Umesto toga, izgarao sam od želje da se osvetim, da bijem i da pobedim.

Sanjao sam, sad je to bilo jasno, da sam čovek u punom, u punom smislu te reči, koji je imao i lično i profesionalno poštovanje. Ukratko, želeo sam da budem dominantan svemu. Zato sam i zauzimao stavove, nastojao da istaknem svoju fizičku spretnost više nego svoje intelektualne moći. Ali pošto sam bio javno udaren a nisam reagovao, više nisam mogao da negujem tu lepu sliku o sebi.

Ljudi su išli za mnom, hteli da se zakače, ali nije bilo ničeg za šta bi se mogli zakačiti, i to je bila nesreća – za njih. Jer što se mene tiče, ja sam zaboravljao. Sećao sam se jedino sebe.

Živeo sam od danas do sutra bez ikakvog kontinuiteta, osim onog ja-ja-ja. Dan za danom, žene, vrlina ili porok, kao psi, ali svakog dana, siguran u svojoj pozi, ja sam stajao. Išao sam tako po površini života, u carstvu praznih reči, nikad u realnosti. Sve te jedva pročitane knjige, ti jedva voljeni prijatelji, ti jedva upoznati gradovi, te jedva voljene žene! Sve sam to radio iz dosade ili da bih se zabavio.

U zavisnosti od njihove prirode, divili su se mojoj velikodušnosti ili prezirali moju podlost, ali im nije padalo na pamet da su razlozi bili mnogo jednostavniji: nisam se sećao ni kako se zovu. Ista ona slabost zbog koje sam bio ravnodušan ili nezahvalan, činila me je i velikodušnim.

Budimo iskreni: dešavalo se da moja zaboravnost bude i vredna hvale. Zapazili ste da ima ljudi čija se religija sastoji u praštanju svih uvreda i oni ih zaista praštaju, ali nikad ne zaboravljaju. Nisam bio dovoljno dobar da bih praštao uvrede, ali sam ih na kraju uvek zaboravljao. Tako da oni koji su mislili da ih mrzim nisu mogli da dođu k sebi kada bih ih pozdravio s velikim osmehom.

Uostalom, kada bi svi progovorili, ha, i otkrili svoje pravo zanimanje, svoj identitet, nastao bi totalni haos! Zamislite samo vizitkarte: Dipon, filozof sinja kukavica, ili hrišćanin zemljoposednik, ili humanista preljubnik, izbora ima na pretek. Ali bio bi to pakao! Da, mora da je pakao takav: ulice sa firmama i nemogućnost da se opravdamo. Razvrstani jednom za svagda.

Zar nije bolje da ih, ako već bez njih ne možemo, nazivamo slobodnim ljudima? Prvo, iz principa, a onda i zato da ih ne bismo bacili u očajanje. Toliko im barem dugujemo, zar ne? Tako će oni nastaviti da se osmehuju, a mi ćemo sačuvati čistu savest. Inače bismo morali da se preispitujemo o nama samima, poludeli bismo od patnje ili bismo, ne daj bože, postali skromni, sve je moguće.

Ropstvo nikako, pa mi smo protiv njega! To što baš moramo da ga zavodimo u svojim kućama ili fabrikama, pa dobro, takvo je ustrojstvo sveta, ali hvaliti se njime, to bi bilo zaista previše.