Status Updates From A Queda

I am absolutely devouring the slow reveal of our narrator, from being normal, to a lil weird and questionable, to just outright weird

Hmmmm

Kada biste me uhapsili, to bi bio dobar početak. Možda ćete se onda pozabaviti i ostalim, odseći mi glavu, i ja se više ne bih bojao smrti, bio bih spašen. Pred sakupljenim narodom podići moju još svežu glavu da se ljudi u njoj prepoznaju i da opet budem iznad njih, kao primer. To bi bio kraj, i ja bih, sasvim nepoznat, završio svoju karijeru lažnog proroka koji plače u pustinji i neće iz nje da izađe.

Ceo svet će biti spašen, ha, a ne samo oni izabrani, bogatstva i patnje će se podeliti, a vi, na primer, vi ćete od danas svake noći, za mene, spavati na podu. Svi i svako, šta! Hajde, priznajte da biste se zapanjili kada bi se sa neba po mene spustile neke kočije ili kada bi sneg odjednom buknuo u plamenu? Ne verujete u to? Ni ja. Ali ipak moram da izađem.

Plašim se da sam se zaneo; ali ne plačem. Ponekad zalutamo, sumnjamo u očigledno, čak i kad smo otkrili tajnu dobrog života. Naravno, moje rešenje nije savršeno. Ali kada ne volimo svoj život i znamo da treba da ga korigujemo, tada nemamo izbora, je li tako? Šta da uradimo da bismo bili neko drugi? Neizvodljivo. Treba ne biti niko, barem jednom, zbog nekog na sebe. Ali kako? Ne budite prestrogi prema meni.

Onda, dok lebdim u mislima iznad celog tog kontinenta koji mi je podređen a da toga nije svestan, i dok pijem svetlost boje apsinta dana što se rađa, pijan od zlih reči, ja sam srećan, srećan sam, kažem vam, ne dozvoljavam vam da u to sumnjate, toliko sam srećan da bih mogao da umrem! Oh, sunce, plaže i ostrva sa pasatima, mladalačke uspomene koje sve bacaju u očaj!
Oprostite mi, moram ponovo da legnem.

Sedim među svojim ružnim anđelima, na vrhu holandskog neba, i gledam kako se iz magle i vode ka meni penje mnoštvo Sudnjeg dana. Lagano se penju, već vidim kako prvi među njima dolazi. Na njegovom zbunjenom i iza ruke sakrivenom licu vidim tugu zajedničke sudbine i očajanje jer se od nje pobeći ne može. A ja sažaljevam, ali bez oprosta, razumem ali ne praštam i naročito osećam da me konačno obožavaju!

Osim toga, od večeras počinjem ponovo. Od toga se ne mogu uzdržati, ne mogu da se lišim onih momenata kad se neki od njih, pomoću alkohola, sruši i počne da se udara u grudi. Tako ja rastem, dišem lakše, na planini sam, a pred mojim očima se širi ravnica. Kakva je to opijenost kada osetite da ste Bog otac i da delite konačna svedočanstva iz lošeg života i loših navika.

Ponovo sam pronašao onaj planinski vrh na koji sam se jedino ja popeo i sa koga čitavom svetu mogu da sudim. S vremena na vreme, kad je noć vrlo lepa, čujem udaljeni smeh, i ponovo posumnjam. Ali brzo srušim sve, ljude i stvari, težinom vlastite nemoći, i opet sam kao nov.

Nije mi se život promenio, i dalje druge koristim, a sebe volim. Samo što mi ispovedanje grehova dopušta da ih ponovo lakše činim i uživam dvostruko, prvo u svojoj prirodi, a onda i u divnom kajanju. Otkako sam našao rešenje, predajem se svemu, ženama, nadmenosti, dosadi, ozlojeđenosti, pa čak i groznici, koju sada sa uživanjem osećam kako raste. Konačno vladam, i to zauvek.

Prihvatio sam dvoličnost umesto da zbog nje očajavam. Našao sam udobnost koju sam tražio čitavog života i u njoj sam se smestio. U suštini, prevario sam se kada sam vam rekao da je izbeći sud najbitnija stvar. Najbitnije je sve dopustiti sebi, čak i ako s vremena na vreme morate da glasno priznajtete sopstvenu nedostojnost. Sve ja sebi opet dopuštam, i bez smeha ovoga puta.

Drugi su većinom više sentimentalni nego inteligentni i odmah se uplaše. Sa inteligentima je potrebno više vremena. Njima je dovoljno da im detaljno objasnite metod. Oni neće zaboraviti, oni razmišljaju. Danas ili sutra, što iz igre, što iz konfuznosti, odustaju i propričati. Vi, vi niste samo inteligentni, izgledate i iskusno. Međutim, priznajte da ste sobom sada manje zadovoljni nego pre pet dana?

Ja sam isti kao i oni, u istom smo loncu. Međutim, ja sam superiorniji jer to znam, što mi daje pravo da govorim. Što više optužujem sebe, imam više prava da sudim vama. Još bolje, izazivam vas da i sami sebi sudite i sebi olakšavam stvar. Ah! Dragi moj, baš smo mi neka čudna, bedna stvorenja; ako samo na tren pogledamo svoje živote, imaćemo puno prilika da se zapanjimo i zgrozimo sobom.

Posut pepelom, polako čupajući svoju kosu, lica razrovanog noktima, ali sa prkosnim pogledom, stojim pred čovečanstvom ponavljajući svoje sramote, ali ne gubim iz vida utisak koji ostavljam, i govorim: „Ja sam bio poslednji među poslednjima.” Potom neosetno prelazim tokom mog govora sa „ja” na „mi”. Kad stignem do „eto kakvi smo”, trik je gotov, onda slobodno mogu da im skrešem istinu u lice.

U filozofiji, a i u politici, ja sam, prema tome, za svaku teoriju koja negira čovekovu nevinost i za svaku praksu koja sa njim postupa kao da je kriv. Vi gledate, dragi moj, u prosvećenog zagovornika ropstva.

Opravdanja ne postoje, nikada i ni za koga, eto, to je moj metod. Negiram postojanje dobrih namera, časnih zabluda, nepažljivosti, olakšavajućih okolnosti.

Kod mene se ne dele oprosti i nema blagoslova. Sve se jednostavno sabere i kaže: „To je toliko. Vi ste pokvarenjak, bludnik, mitoman, pederast, umetnik, itd.” Tako. Kratko i jasno.

Sad govorim fokusirano. Fokusiran, naravno, mišlju da treba da ugušim smeh i lično izbegnem suđenje, iako po svoj prilici nema izlaza. Zar nije velika prepreka za izbegavanje suđenja upravo to što sami sebe prvi osuđujemo? Znači, potrebno je da se osuda proširi na sve, bez diskriminacije, kako bismo je na početku rastvorili.

Moja kuća je nekada bila puna polupročitanih knjiga. To mi je jednako užasno, kao oni ljudi što naprave foie gras, a ostatak bace. Uostalom, volim još jedino ispovesti, a pisci pretežno pišu ispovesti samo da se ne bi ispovedili, da ne bi rekli ništa o onome što znaju. Kada tvrde da dolazi priznanje, bolje da se pazimo, na redu je šminkanje leša. Verujte mi, znam o čemu pričam.

A zar moje anegdote, istinite ili lažne, ne streme istom cilju, zar nemaju isti smisao? Dakle, zar je bitno da li su istinite ili lažne ako su u oba slučaja značajne za ono što sam bio i ono što sam sada? Obično se jasnije može videti onaj koji laže nego onaj koji govori istinu. Istina, poput svetlosti, zaslepljuje. Laž je, međutim, prelepi sumrak koji ističe obrise svakog predmeta.

Priznajem, u pravu ste. Vidite, jedna osoba iz mog okruženja delila je ljude na tri kategorije: na one koji više vole da ne skrivaju ništa nego da moraju da lažu, one koji više vole da lažu nego da nemaju šta da skrivaju i na kraju one koji paralelno vole i laž i tajnu. Dopuštam vam da odaberete kategoriju koja mi najviše odgovara. Uostalom, zar je to uopšte važno? Zar laži naposletku ne vode do istine?

Pariz je daleko, Pariz je lep, nisam ga zaboravio. Sećam se njegovih sumraka negde u ovo doba godine. Veče pada, suvo i šuštavo, na od dima plave krovove, grad potmulo žamori, čini ti se da reka teče uzvodno. Tad sam lutao ulicama. Znam da sada i oni lutaju! Oni lutaju i izigravaju se da žure iscrpljenoj ženi, strogoj kući. Ah! Prijatelju, znate li vi šta je usamljeno stvorenje koje luta velikim gradovima?