Branislav > Recent Status Updates

"Zelena svetlost osvete. Grad što lagano plovi u poznoj mesečini i zvrjanju automobilskih motora. Nizovi kuća, dugi, nizovi prozora što se protežu u beskraj, a iza njih složeni zavežljaji sudbine, daleko niz ulice. Otkucaj srca miliona ljudi, neprestani otkucaj, kao nekog milionostrukog motora, lagano, lagano, niz ulicu života, sa svakim otkucajem za maleni milimetar bliže smrti."

"Najzad ću moći da predahnem; najzad ću moći da se opustim. Sada ću najzad osloboditi dugo zadržavanu, potiskivanu želju da budem uništena, da me nema. Galopiraćemo zajedno preko pustinjskih brda, gde lasta zamače svoja krila u mračna jezera i gde netaknuti stubovi stoje uspravno. U talas što šiba obalu, u talas što rasipa belu penu do najdaljih uglova zemlje, bacam svoje ljubičice, svoje zadušnice Persivalu.”

"Neobična noć, mislio je. Negde se sad puca i ljude progone i zatvaraju, muče i ubijaju, i komad mirnoga sveta se razara, i znaš to i bespomoćan si. U rasvetljenim bistroima žamori život; niko ne mari. Ljudi mirno ležu, a ja sedim tu sa jednom ženom između bledih cvetova hrizantema i jedne boce kalvadosa; i diže se senka ljubavi, ježeći se, tuđa i žalosna, usamljena i ona, proterana iz bezbednih bašta prošlosti."

”Sedeću pored uzdrhtale ivice reke zagledana u lokvanje krupnih jarkih cvetova od kojih se zasvetlucao hrast nadnesen nad živom ogradom, u vodenu svetlost mesečevih zraka. Braću cveće; isplešću to cveće u jedan venac, uzeću ga u ruke i pokloniću - ah! kome? Postoji neka brana u reci mog bića; jaka struja nosi prema nekoj prepreci. Oh, kakav je to bol, kakva tuga! Gubim svest, nestaje me.”

Овај Хамлет је крајње беспоштедан, лудо духовит циник.

‘Пођи у манастир, хајде; или, ако баш хоћеш да се удаш, удај се за неку будалу; јер умни људи знају и одвећ добро каква чудовишта ви правите од њих.’“

"Одласци и сеобе, начинише их пролазним, као дим, после битака..."

„Sela je za svoj sto i izvadila pribor za pisanje. ‘Ljubljeni‘, počela je da piše, ‘ti sa nejasnim licem, ti nepoznati koji nikad nisi došao, a uvek sam te očekivala. Ne osećaš li kako vreme izmiče?‘“

Hoću li se izboriti s tobom, Kinbote?!

Kako uopšte odrediti gde ste u ovom lavirintu od knjige po kojoj se hoda napred-nazad, uzduž i popreko?

„Ja bejah senka svilorepe ubijene
Lažnim plavetnilom u prozorskom oknu;
Ja bejah mrlja pepeljastog paperja – i
U odraženom nebu živeh, leteh.”

„Uopšte mi više nije jasno što se desilo sa svima vama", odsutno je rekla gđa Glas, ne okrenuvši se.
„U ona stara vremena radija, kad ste svi bili mali i sve, bili ste tako pametni i srećni — i jednostavno divni. Ne znam samo čemu toliko znanje i pamet i sve ostalo, ako vas to ne čini srećnim.”

"Dum-dum metak izgleda kao bilo koji drugi — ali nakon pogotka potpuno je deformiran. Njegov razorni učinak nije odmah vidljiv, a nakon što obavi svoje, iza sebe ostavlja užasan nered. Isto je i sa mnom. Nitko u početku nije mogao znati koliku destrukciju nosim u sebi i kakav ću kaos ostaviti za sobom."

"Jahao je najveći deo noći u stanju u kome su se smenjivali blagi delirijum i jak bol. U jednom trenutku prisebnosti, shvatio je da je sam u mraku; nije imao predstavu o tome gde je i kojim pravcem da ide. U panici se okretao na sve strane u sedlu; pogledao je naviše ka ogromnom nebeskom svodu i naniže ka zemlji po kojoj je jahao; i jedno i drugo se učinilo podjednako daleko."

„Чуј ме, прекрасна мати-вучице! Ти овде живиш и живи онако како ти хоћеш, како ти је природа одредила. Једино што те молим, ако се њен мотоцикл угаси, ради твојих вучића — не дирај је! Не чини јој зло! А ако усхтеднеш да јој се дивиш, тако предивној на моћном двоточкашу, трчи покрај ње, добиј крила и лети постранце. И можда ћеш, ако је веровати будистима, препознати у њој своју сестру у људском обличју.“

„Јеси ли искусио шта је то растанак и да је растанак тежак као што је тешко натоварити планину на себе, да без љубљене ништа није радосно: ни цвет, ни светлост, ни дан што долази...“

„Ali nije takva sudbina i drukčija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život, svu dubinu hladnih, ništavnih karaktera što se svaki dan sretaju i vrve po našem ponekad čemernom i tegobnom zemaljskom putu, i da ih snažnim, neumitnim dletom iznese reljefno i jasno pred oči celoga sveta."

„Videti unutrašnjost mora znači videti zamisao nepoznatog, znači videti njegovu jezovitu stranu. Bezdan je sličan noći. Tamo, u užasnoj tišini, jedva ocrtani oblici života, skoro utvare a potpuno demoni, obavljaju svoje surove poslove mraka.“

"Данашњи човек не стреми дубини ни трајности, већ да буде видљив, да изненади, да задиви. Изнутра празан, споља агресивно истурен. Живи за утисак, не за истину. Потреба за изузетношћу постала је сурогат за живот. Човек човека не разуме, али хоће свет да задиви."

"Боже Господе, реци ми у ову сиромашну вечер моју: када не могу да ти благодарим јер не могу да ценим ништа од онога што сам стекла и постала, реци да ли је истина да сам као камен тешка да се издижем, и као камен тешка да нагло падам."

"Zenica se noću širi i progleda naposletku, kao što se duša širi u nesreći i nađe najzad Boga."

Ko zna da ona ne misli na njega kao što on misli na nju? Ponekad, u neobjašnjivim časovima kakvih ima svako srce koje voli, iako je imao razloga samo za tugu a osećajući, ipak, neko nejasno radosno podrhtavanje, on je govorio u sebi: „To mi njene misli dolaze?" Zatim je dodavao: „I moje misli, možda, do nje dopiru."

Teško je naći reči da se opiše osećaj radosti i zahvalnosti dok se čita ovaj prelepi Isidorin putopis proizašao iz čiste ljubavi prema dalekom Norveškom severu.

"Bile su to one sićušne prirode koje lako postanu čudovišta ako ih slučajno zagreje neki mračni oganj."

"Proniknite, u izvesnim časovima, kroz pomodrelo lice razumnog ljudskog bića i pogledajte dublje, pogledajte u tu dušu, pogledajte u tu pomrčinu. Ima tamo, pod spoljašnjom tišinom, pravih borbi divova kao kod Homera, okršaja zmajeva i aždaja i rojenja duhova kao kod Miltona, vizionarskih spirala kao kod Dantea. Mračan je onaj beskraj koji svaki čovek nosi u sebi."

2-VIII (Talas i senka) - Ako bih morao da čitam jedno poglavlje iznova i iznova.
"Vetrovi besne; uzburkani ga talasi pritiskuju. On gleda gore i vidi samo kao olovo modre oblake. Umirući, prisustvuje ogromnoj pomahnitalosti mora. (...) Ima ptica u oblacima, kao što ima anđela iznad ljudskih nevolja, ali šta one mogu za njega? To leti, peva i krstari, a on, on je u hropcu."

"U ovim trenucima, dok je nudio svoje srce kad i noćno cveće nudi svoj miris, upaljen kao neka svetiljka u samoj sredini zvezdane noći, rasplinjujući se od ushićenja usred sveopšteg blistanja prirode, ne bi ni sam možda mogao kazati šta se zbivalo u njegovom duhu; osećao je da nešto uzleće od njega i da nešto silazi u njega. Tajanstvene razmene ponora duše i ponora svemira!"