Branislav > Recent Status Updates

„Videću je! — kličem ujutru, kad se iza sna probudim i sa razdraganošću pogledam put jarkoga sunca; videću je! I onda nemam više druge želje za čitav taj dan. Sve, sve je obuhvaćeno tim očekivanjem.“

„Ni sunca, ni proleća, ni cvetnih polja, ni ptica što se jutrom bude, niti oblaka, drveća, prirode, slobode, života, ničega toga više neće biti za mene?

Ah, pa ja sam taj kojeg bi trebalo spasiti! – Zar se tu zaista ništa ne može učiniti, zar se sutra mora umreti, ili možda već danas, zar je to zbilja tako? Bože Gospode, kakva užasavajuća misao da njome čovek razbija glavu o zid svoje ćelije!“

„Било је нечег инконгруентног што треба унети у хармонију њеног лица. Ако човек мисли само о њеној лепоти, мора се сетити нечег уздрхталог и живог и уткати то у слику; или ако мисли о њој као о жени, мора је обдарити ћудљивом идиосинкразијом; или наслутити скривену жељу да свуче своје краљевске облике, као да су јој њена лепота и све што људи о лепоти говоре досадни, и да жели да буде као и остали свет, безначајна.“

"Eh, da je sad gore, da lebdi među suncima, dok mu repovi kometa hlade čelo! Kako je zemlja mala, a ljudi tako sićušni; Norveška s dva miliona provincijskih duša i hipotekarnom bankom da ih nahrani! Vredi li život po toj ceni? Krčiš sebi put laktovima u znoju lica svog nekoliko smrtnih godina, samo da na kraju nestaneš, samo da nestaneš!"

„Za mene je ljudski život bio kao duboka tužna noć koja se ne bi mogla podneti kad povremeno ne bi planula neka iskra čija bi iznenadna svetlost bila tako utešna i čudesna da bi nekoliko sekundi njenog trajanja izbrisalo i opravdalo sve godine mraka.”

"Причају за једнога Енглеза, да је дошао у Рим, целу зиму провео у својој соби, гледећи само кроз прозор. Никуд се није из своје гостионице макао. Кад се спремао да пође, рекне свом слуги: „Џоне, иди види каква је црква Светога Петра да имамо што причати, кад се вратимо кући.""

"Лепа је зора, кад се са швајцарских планина, огрнута руменим пурпуром, као царица, јави; када обасја вечите снегове оних Божјих пирамида; када се заблиста на језерима, као растопљено сребро на зеленој кадифи. Путник, кад гледа алписку зору, подигне обадве руке к небу, и готов је у сузама побожности да падне на колена пред величанственошћу природе.“

"Нигда Неапољ није лепши него кад се сунце рађа. Шта чини ову лепоту, није ниједан путник описао, ниједан сликар насликао, ниједан поета опевао. Срушите палате, цркве и музеје, уклоните све што је рука човечја створила - путници ће опет са свих страна врвети и на празним обалама гледати. Угасите Везув, потопите острвчиће, оставите му море и брегове, јутра и вечери - опет ће овај залив као магнет привлачити путнике."

"Za mene, jedna od stvari koja je najviše za žaljenje, jeste što se istinska Hristova Renesansa - ona što je dala katedralu u Šartru, arturijanski ciklus legendi, život svetog Franje Asiškog, Dotovu umetnost i Danteovu Božanstvenu komediju – što se nije dopustilo da se ta renesansa i dalje razvija po sopstvenim smernicama, već je prekinuta i pokvarena otužnom klasičnom Renesansom."

“Jedine osobe, s kojima bih sada voleo da budem, jesu umetnici i oni koji su propatili; oni koji znaju šta je lepota i oni koji znaju šta je bol.”

"Изван нас је ваздух времена, ваздух пролазности и трулежи, у коме душа тешко дише.
Живећи по чулима, ми личимо на човека који цео дан јури по туђим кућама, а само увече се враћа својој кући на спавање. И тако будноћу своју ми посвећујемо смрти, а спавање бесмртности! Но и наш сан сања нашу јаву, тј. и кад смо у својој кући у бесвесном стању, ми сањамо туђе куће: наши снови чулни су, јер је наша јава чулна."

„Moja tragedija traje isuviše dugo; klimaks joj je okončan; kraj joj je opak; i ja sam potpuno svestan činjenice da ću se, kada dođe svršetak, vratiti kao nedobrodošao posetilac svetu koji me ne želi; revenant, kako Francuzi kažu, i onaj kome je lice sivo od dugačkog tamnovanja, i izbrazdano bolom.“

"Zelena svetlost osvete. Grad što lagano plovi u poznoj mesečini i zvrjanju automobilskih motora. Nizovi kuća, dugi, nizovi prozora što se protežu u beskraj, a iza njih složeni zavežljaji sudbine, daleko niz ulice. Otkucaj srca miliona ljudi, neprestani otkucaj, kao nekog milionostrukog motora, lagano, lagano, niz ulicu života, sa svakim otkucajem za maleni milimetar bliže smrti."

"Najzad ću moći da predahnem; najzad ću moći da se opustim. Sada ću najzad osloboditi dugo zadržavanu, potiskivanu želju da budem uništena, da me nema. Galopiraćemo zajedno preko pustinjskih brda, gde lasta zamače svoja krila u mračna jezera i gde netaknuti stubovi stoje uspravno. U talas što šiba obalu, u talas što rasipa belu penu do najdaljih uglova zemlje, bacam svoje ljubičice, svoje zadušnice Persivalu.”

"Neobična noć, mislio je. Negde se sad puca i ljude progone i zatvaraju, muče i ubijaju, i komad mirnoga sveta se razara, i znaš to i bespomoćan si. U rasvetljenim bistroima žamori život; niko ne mari. Ljudi mirno ležu, a ja sedim tu sa jednom ženom između bledih cvetova hrizantema i jedne boce kalvadosa; i diže se senka ljubavi, ježeći se, tuđa i žalosna, usamljena i ona, proterana iz bezbednih bašta prošlosti."

”Sedeću pored uzdrhtale ivice reke zagledana u lokvanje krupnih jarkih cvetova od kojih se zasvetlucao hrast nadnesen nad živom ogradom, u vodenu svetlost mesečevih zraka. Braću cveće; isplešću to cveće u jedan venac, uzeću ga u ruke i pokloniću - ah! kome? Postoji neka brana u reci mog bića; jaka struja nosi prema nekoj prepreci. Oh, kakav je to bol, kakva tuga! Gubim svest, nestaje me.”

Овај Хамлет је крајње беспоштедан, лудо духовит циник.

‘Пођи у манастир, хајде; или, ако баш хоћеш да се удаш, удај се за неку будалу; јер умни људи знају и одвећ добро каква чудовишта ви правите од њих.’“

"Одласци и сеобе, начинише их пролазним, као дим, после битака..."

„Sela je za svoj sto i izvadila pribor za pisanje. ‘Ljubljeni‘, počela je da piše, ‘ti sa nejasnim licem, ti nepoznati koji nikad nisi došao, a uvek sam te očekivala. Ne osećaš li kako vreme izmiče?‘“

Hoću li se izboriti s tobom, Kinbote?!

Kako uopšte odrediti gde ste u ovom lavirintu od knjige po kojoj se hoda napred-nazad, uzduž i popreko?

„Ja bejah senka svilorepe ubijene
Lažnim plavetnilom u prozorskom oknu;
Ja bejah mrlja pepeljastog paperja – i
U odraženom nebu živeh, leteh.”

„Uopšte mi više nije jasno što se desilo sa svima vama", odsutno je rekla gđa Glas, ne okrenuvši se.
„U ona stara vremena radija, kad ste svi bili mali i sve, bili ste tako pametni i srećni — i jednostavno divni. Ne znam samo čemu toliko znanje i pamet i sve ostalo, ako vas to ne čini srećnim.”

"Dum-dum metak izgleda kao bilo koji drugi — ali nakon pogotka potpuno je deformiran. Njegov razorni učinak nije odmah vidljiv, a nakon što obavi svoje, iza sebe ostavlja užasan nered. Isto je i sa mnom. Nitko u početku nije mogao znati koliku destrukciju nosim u sebi i kakav ću kaos ostaviti za sobom."

"Jahao je najveći deo noći u stanju u kome su se smenjivali blagi delirijum i jak bol. U jednom trenutku prisebnosti, shvatio je da je sam u mraku; nije imao predstavu o tome gde je i kojim pravcem da ide. U panici se okretao na sve strane u sedlu; pogledao je naviše ka ogromnom nebeskom svodu i naniže ka zemlji po kojoj je jahao; i jedno i drugo se učinilo podjednako daleko."

„Чуј ме, прекрасна мати-вучице! Ти овде живиш и живи онако како ти хоћеш, како ти је природа одредила. Једино што те молим, ако се њен мотоцикл угаси, ради твојих вучића — не дирај је! Не чини јој зло! А ако усхтеднеш да јој се дивиш, тако предивној на моћном двоточкашу, трчи покрај ње, добиј крила и лети постранце. И можда ћеш, ако је веровати будистима, препознати у њој своју сестру у људском обличју.“

„Јеси ли искусио шта је то растанак и да је растанак тежак као што је тешко натоварити планину на себе, да без љубљене ништа није радосно: ни цвет, ни светлост, ни дан што долази...“

„Ali nije takva sudbina i drukčija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život, svu dubinu hladnih, ništavnih karaktera što se svaki dan sretaju i vrve po našem ponekad čemernom i tegobnom zemaljskom putu, i da ih snažnim, neumitnim dletom iznese reljefno i jasno pred oči celoga sveta."

„Videti unutrašnjost mora znači videti zamisao nepoznatog, znači videti njegovu jezovitu stranu. Bezdan je sličan noći. Tamo, u užasnoj tišini, jedva ocrtani oblici života, skoro utvare a potpuno demoni, obavljaju svoje surove poslove mraka.“