Branislav > Recent Status Updates

”Sedeću pored uzdrhtale ivice reke zagledana u lokvanje krupnih jarkih cvetova od kojih se zasvetlucao hrast nadnesen nad živom ogradom, u vodenu svetlost mesečevih zraka. Braću cveće; isplešću to cveće u jedan venac, uzeću ga u ruke i pokloniću - ah! kome? Postoji neka brana u reci mog bića; jaka struja nosi prema nekoj prepreci. Oh, kakav je to bol, kakva tuga! Gubim svest, nestaje me.”

Овај Хамлет је крајње беспоштедан, лудо духовит циник.

‘Пођи у манастир, хајде; или, ако баш хоћеш да се удаш, удај се за неку будалу; јер умни људи знају и одвећ добро каква чудовишта ви правите од њих.’“

"Одласци и сеобе, начинише их пролазним, као дим, после битака..."

„Sela je za svoj sto i izvadila pribor za pisanje. ‘Ljubljeni‘, počela je da piše, ‘ti sa nejasnim licem, ti nepoznati koji nikad nisi došao, a uvek sam te očekivala. Ne osećaš li kako vreme izmiče?‘“

Hoću li se izboriti s tobom, Kinbote?!

Kako uopšte odrediti gde ste u ovom lavirintu od knjige po kojoj se hoda napred-nazad, uzduž i popreko?

„Ja bejah senka svilorepe ubijene
Lažnim plavetnilom u prozorskom oknu;
Ja bejah mrlja pepeljastog paperja – i
U odraženom nebu živeh, leteh.”

„Uopšte mi više nije jasno što se desilo sa svima vama", odsutno je rekla gđa Glas, ne okrenuvši se.
„U ona stara vremena radija, kad ste svi bili mali i sve, bili ste tako pametni i srećni — i jednostavno divni. Ne znam samo čemu toliko znanje i pamet i sve ostalo, ako vas to ne čini srećnim.”

"Dum-dum metak izgleda kao bilo koji drugi — ali nakon pogotka potpuno je deformiran. Njegov razorni učinak nije odmah vidljiv, a nakon što obavi svoje, iza sebe ostavlja užasan nered. Isto je i sa mnom. Nitko u početku nije mogao znati koliku destrukciju nosim u sebi i kakav ću kaos ostaviti za sobom."

"Jahao je najveći deo noći u stanju u kome su se smenjivali blagi delirijum i jak bol. U jednom trenutku prisebnosti, shvatio je da je sam u mraku; nije imao predstavu o tome gde je i kojim pravcem da ide. U panici se okretao na sve strane u sedlu; pogledao je naviše ka ogromnom nebeskom svodu i naniže ka zemlji po kojoj je jahao; i jedno i drugo se učinilo podjednako daleko."

„Чуј ме, прекрасна мати-вучице! Ти овде живиш и живи онако како ти хоћеш, како ти је природа одредила. Једино што те молим, ако се њен мотоцикл угаси, ради твојих вучића — не дирај је! Не чини јој зло! А ако усхтеднеш да јој се дивиш, тако предивној на моћном двоточкашу, трчи покрај ње, добиј крила и лети постранце. И можда ћеш, ако је веровати будистима, препознати у њој своју сестру у људском обличју.“

„Јеси ли искусио шта је то растанак и да је растанак тежак као што је тешко натоварити планину на себе, да без љубљене ништа није радосно: ни цвет, ни светлост, ни дан што долази...“

„Ali nije takva sudbina i drukčija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život, svu dubinu hladnih, ništavnih karaktera što se svaki dan sretaju i vrve po našem ponekad čemernom i tegobnom zemaljskom putu, i da ih snažnim, neumitnim dletom iznese reljefno i jasno pred oči celoga sveta."

„Videti unutrašnjost mora znači videti zamisao nepoznatog, znači videti njegovu jezovitu stranu. Bezdan je sličan noći. Tamo, u užasnoj tišini, jedva ocrtani oblici života, skoro utvare a potpuno demoni, obavljaju svoje surove poslove mraka.“

"Данашњи човек не стреми дубини ни трајности, већ да буде видљив, да изненади, да задиви. Изнутра празан, споља агресивно истурен. Живи за утисак, не за истину. Потреба за изузетношћу постала је сурогат за живот. Човек човека не разуме, али хоће свет да задиви."

"Боже Господе, реци ми у ову сиромашну вечер моју: када не могу да ти благодарим јер не могу да ценим ништа од онога што сам стекла и постала, реци да ли је истина да сам као камен тешка да се издижем, и као камен тешка да нагло падам."

"Zenica se noću širi i progleda naposletku, kao što se duša širi u nesreći i nađe najzad Boga."

Ko zna da ona ne misli na njega kao što on misli na nju? Ponekad, u neobjašnjivim časovima kakvih ima svako srce koje voli, iako je imao razloga samo za tugu a osećajući, ipak, neko nejasno radosno podrhtavanje, on je govorio u sebi: „To mi njene misli dolaze?" Zatim je dodavao: „I moje misli, možda, do nje dopiru."

Teško je naći reči da se opiše osećaj radosti i zahvalnosti dok se čita ovaj prelepi Isidorin putopis proizašao iz čiste ljubavi prema dalekom Norveškom severu.

"Bile su to one sićušne prirode koje lako postanu čudovišta ako ih slučajno zagreje neki mračni oganj."

"Proniknite, u izvesnim časovima, kroz pomodrelo lice razumnog ljudskog bića i pogledajte dublje, pogledajte u tu dušu, pogledajte u tu pomrčinu. Ima tamo, pod spoljašnjom tišinom, pravih borbi divova kao kod Homera, okršaja zmajeva i aždaja i rojenja duhova kao kod Miltona, vizionarskih spirala kao kod Dantea. Mračan je onaj beskraj koji svaki čovek nosi u sebi."

2-VIII (Talas i senka) - Ako bih morao da čitam jedno poglavlje iznova i iznova.
"Vetrovi besne; uzburkani ga talasi pritiskuju. On gleda gore i vidi samo kao olovo modre oblake. Umirući, prisustvuje ogromnoj pomahnitalosti mora. (...) Ima ptica u oblacima, kao što ima anđela iznad ljudskih nevolja, ali šta one mogu za njega? To leti, peva i krstari, a on, on je u hropcu."

"U ovim trenucima, dok je nudio svoje srce kad i noćno cveće nudi svoj miris, upaljen kao neka svetiljka u samoj sredini zvezdane noći, rasplinjujući se od ushićenja usred sveopšteg blistanja prirode, ne bi ni sam možda mogao kazati šta se zbivalo u njegovom duhu; osećao je da nešto uzleće od njega i da nešto silazi u njega. Tajanstvene razmene ponora duše i ponora svemira!"

"Ali ovaj užas koji me danas potire manje je plemenit, više nagriza. U pitanju je žudnja za odsustvom volje da razmišljam, želja da nikada nisam bio ništa, svesno očajanje svake ćelije tela i duše. Iznenadni osećaj zatočenosti u beskrajnoj ćeliji. Kuda bih mogao da pobegnem, kada je ćelija sve?"

"Moj život, tragedija koju su bogovi povicima oterali sa scene odmah posle prvog čina.

Prijatelja, nemam nijednog. Samo nekoliko poznanika koji misle da saosećaju sa mnom i možda bi im bilo žao kad bi me pregazio tramvaj i kad bi sahrana pala u kišni dan."

"...Za mene je front jedan jeziv kovitlac. I kad je čovek još daleko od njegovog centra, u zavetrini, već oseća njegovu snagu koja ga privlači, lagano i neizbežno, bez mnogo moći da joj se odupre."

"...Ali u noći se probudio i držao je čvrsto uza se, kao da je ona čitav život koji biva otrgnut od njega."