Nataša > Recent Status Updates

3/4 knjige...i pojma nemam šta čitam 😶

"Odozgo, od doktorove kuće, grad je izgledao kao neki čudni pljosnati gigantski insekt, kao stvor iz bajki koji leži potrbuške i pruža ruke, rogove i pipke na sve strane; samo bi tu i tamo pomerio prst ili uvlačio kandžu - kao sad dole na moru, gde je neki majušni parobrod nečujno klizio duž zaliva i ostavljao za sobom brazdu po crnoj vodi."
Nedostajao mi je ovaj čovek. :)

A šta je sav ljudski rad, delo i pesma, bez ljubavi koja mu dolazi u pomoć i bez pristrasnog oduševljenja potpomaže da od toga nešto bude?

Naši pradjedovi drhtali su pred gromom i munjom, tigrovima i zemljotresom - naši srednjovjekovni očevi pred mačevima, razbojnicima, pošastima i bogom - ali mi drhtimo pred naštampanim papirom - bio to novac ili pasoš. Neandertalac bijaše ubijen toljagom; Rimljani mačem; čovjek srednjeg vijeka kugom - ali nas se već može uništiti komadom papira.

Iznad litica ramena uzdizalo se purpurno lice od cigle. Njegovu kupolu krunisala je oštra i prašnjava leja prošlogodišnje trave. Gipsani svodovi ušiju gubili su se u polumraku. Bastionu širokog čvrstog čela nedostajale su puškarnice. Poput jarka su se crnele razmaknute usne. Svetlucave močvare očiju, uokvirene ledenom ivicom - ispitivale su. Usta bez dna, kao pukotina u steni, preteće su delovala.
:)

Alegorija u kojoj planina predstavlja duhovni uspon koji stoji između duše i njenog cilja jednostavna je i prirodno se nameće. Poput ljudi u dolini iza nas, skoro svi provedu čitav svoj život pred planinama duha i ne pokušavaju da zađu u njih, zadovoljavajući se time da slušaju druge koji su na njima bili i tako izbegnu teškoće.

Srećan sam što sam ovde, a takođe i pomalo tužan. Katkad je malo bolje putovati nego stići.

Mogao je da bude go i bos, smrznut, čak izgladneo, ali dokle god može da čita, misli i gleda zvezde, slobodan je, kako je rekao, u sopstvenoj glavi.

Pod plinskim svetiljkama koje prelivaju žutu svetlost na šetalište duž jezera, premeštaju se s noge na nogu preslobodne devojke s pariskih bulevara ljubavi. Nude se za šaku sua, tek nešto skuplje od čašice apsinta, ali mušterija nema previše. Novca niko nema mnogo, ali zato se prazni džepovi obilato nadoknađuju viškom dobre volje i i histerično iskrivljenim usnama koje se smeju kao da je svaki put poslednji.
Aplauz.

Fric Haber bio je onizak, ćelav čovek: na njegovom pogurenom, reumatičnom telu isticala se velika glava sa lobanjom koja bi zacelo bila zanimljiva lobotomistima.
:)

Oni koji će još te godine postati silovatelji, sada su na sebe još gledali kao na porodične ljude, pa je makro Gavra Crnogorčević shvatio da svoje javne kuće u ulicama Jevremovoj i Strahinjića bana mora da zaodene u novo ruho.
U porodično - kakvo drugo.
Au.

Na malom groblju u Remiliju iskopali su dve velike rake, i tu su jedni pored drugih počivali svi, levo Nemci, desno Francuzi, pomireni u zemlji.

Ako ovako nastavim, celu knjigu ću prepisati.
Stoga ću pokušati da se obuzdam, uz jasno i glasno priznanje da se, potpuno neočekivano, sa svakom novom stranicom, sve više zaljubljujem.

"Oko topa, kao oko neke mile životinje, okupljala se mala porodica, povezana zajedničkim radom. Top je bio za njih jedina veza, jedina briga, sve je postojalo samo za njega, i municiona kara, i kola, i konji, i ljudi. Tako se rađalo osećanje zajednice u celoj bateriji; zajednička odgovornost i mirnoća kao u složnoj kući."
Kako je ovo idilično sročio, prosto poželiš sutra da odeš na front.

...Nikada mu ženska ruka nije tako zagrevala srce, kao sad Žanova. U sveopštem srozavanju, u krajnjoj bedi, licem u lice sa smrću, osećaj da ga neko voli, da vodi brigu o njemu, bio mu je mila uteha; a možda je i svest da je to odano srce - srce obična čoveka, seljaka bliskog zemlji, koji mu u početku nije bio drag, davala beskrajnu nežnost njegovoj zahvalnosti..

U tom trenutku, u mrklom mraku punom jeze, Moris spozna svoju svetu dužnost. Nije se više podavao hvalisavoj nadi u basnoslovne pobede. Marš prema Verdenu bio je marš u smrt, i on ga je primao s radosnim, junačkim pomirenjem, kad tako i tako treba mreti.

Došao je veliki trenutak. Smestio sam mašinu na pisaći sto, uvukao papir i raspalio po tipkama. Mašina je još uvek radila. A preostalo je dovoljno prostora za pepeljaru, radio i flašu. Ne dozvolite da vas iko laže. Život počinje u šezdeset petoj.

Mentalitetu jednog taoiste, besciljan, prazan život ne nagoveštava ništa obeshrabrujuće. Naprotiv, on doživljava oslobođenje dočaravajući sebi prisnost oblaka i planinskih brzaka; ovi lutaju unaokolo između cveća u nedokučivim klisurama, divota koji niko ne vidi, pa razbijanje valova okeana o grebene, večno spirajući pesak, bez kraja i konca.