Milan Vukadinović’s Reviews > Zapisi iz podzemlja > Status Update

На питање: ко си? одговор је: ленштина; то би било веома пријатно чути о себи. Дакле, конкретно одређен, значи, о мени се има шта рећи. „Ленштина!" - па то је звање и позив, то је каријера. Не ругајте се, то је одиста тако.

О, када ја не бих ништа радио од лености! Господе, како бих тада себе поштовао. Поштовао бих себе управо зато што сам у стању макар да будем лењ. Имао бих макар једну особину, бар привидно позитивну особину у коју бих и сам веровао.

Нека сам брбљивац, безопасни и досадни брбљивац, као и сви ми. Шта да се ради ако је једини задатак сваког паметног човека брбљање, наиме, свесно пресипање из шупљег у празно.

О, господо, ја себе можда само зато и сматрам паметним човеком што целог живота нисам могао ништа ни да почнем ни да завршим.

Озбиљно вам кажем: сигурно бих умео наћи у томе неку врсту насладе - наравно, насладу очајања, али у очајању се и налазе најватреније насладе, нарочито кад си потпуно свестан безизлазности свог положаја.

Уосталом: о чему поштен човек може да говори са највећим задовољством?

Одговор: о себи.

Онда ћу и ја говорити о себи.

Да, паметан човек деветнаестог века мора, и чак је морално обавезан, да буде, углавном, бескарактерно створење: а човек који има карактера и ради већином је ограничен. То је моје убеђење стечено у току четрдесетогодишњег живота.

И ето, сад таворим последње дане у свом куту, дражећи себе злобном утехом која ничему не води: да паметан човек доиста и не може постати нешто, то може само будала.

Ја сам болестан човек... Зао човек. Несимпатичан човек. Мислим да ме боли јетра. Истина, ја немам појма о својој болести, и не знам тачно шта ме боли.

Не лечим се и никада се нисам лечио, иако поштујем медицину и лекаре.