Milan Vukadinović’s Reviews > Zapisi iz podzemlja > Status Update

Овим се, истина, још не завршавају Записи овог парадоксалног човека. Није издржао и наставио је даље да пише. Али нама се чини да се овим могу и завршити.

Ми смо мртворођенчад, а одавно се већ и не рађамо од живих очева, и то нам се све више и више свиђа. Прилагођавамо се укусу. Ускоро ћемо измислити да се рађамо некако од идеје. Али доста; нећу више да пишем „из подземља"…

Нама је тешко чак и да будемо људи, прави људи својим телом и крвљу; стидимо се тога, сматрамо то за срамоту и упињемо се да будемо неки нереални свечовек.

Ако останемо сами са собом, без књига, ми ћемо се одмах заплести, изгубити - нећемо знати коме да се придружимо, чега да се придржавамо, шта да волимо а шта да мрзимо, шта да поштујемо и шта да презиремо?

И тако, вероватно, испада да сам ја „ближи животу" од вас! Погледајте пажљивије! Па ми чак не знамо ни где живи сада то живо, ни шта је оно, ни како се зове!

Што се мене лично тиче, ја сам у свом животу доводио до краја оно што се ви нисте усудили да доведете ни до половине, и још сте свој кукавичлук сматрали за разборитост и тешили сте се њиме, обмањујући самог себе.

Знам да ћете се вероватно због овога на мене наљутити, повикаћете, залупати ногама: „Причајте о себи и о својим мизеријама у подземљу, али се не усуђујте да говорите сви ми.” Дозволите, господо ја се тим сви ми уопште не оправдавам.

Покушајте, ето, дајте нам, на пример, више самосталности, одрешите руке било ком од нас, проширите круг делатности, смањите туторство, и ми ћемо... уверавам вас, ми ћемо одмах опет замолити да се вратимо под туторство.

Јер смо дотерали дотле да прави „живи живот" готово не сматрамо за рад, за службу, и сви се у души слажемо да је у књигама боље. А што се копрцамо, понекад, зашто фантазирамо и за шта молимо? Ни сами не знамо за шта!

Чак смо се толико одвикли да према „правом животу" осећамо понекад извесну одвратност и зато не можемо поднети кад нас нешто подсети на њега.