Natalija Marinković’s Reviews > Dr. Faustus > Status Update

“Pronašao sam”, rekao je, “toga ne treba da bude.”
“Čega to, Adrijane, ne treba da bude?”
“Dobrog i plemenitog”, odgovorio mi je, “onog što se naziva ljudskim, premda je dobro i plemenito. Onog za šta su se ljudi borili, zbog čega su jurišali na zamkove tlačitelja, i onog što su ljudi, ovim idealima zadahnuti, kličući navešćivali - toga ne treba da bude. To će biti opozvano.”

“Koliko li je pisaca pre mene već uzdahnulo nad nesposobnošću jezika da dosegne vidljivost, da proizvede stvarno tačnu sliku onoga što je individualno! Reč je stvorena da slavi i hvali, dato joj je da se divi, da se ushićuje, da blagosilja i da karakteriše pojavu osećajem što ga ona izaziva, ali joj nije dato da tu pojavu prizove i reprodukuje.”

“…društvo želi da bude uzbuđeno, izazvano, podeljeno na pro i contra, ni na čemu nije tako zahvalno kao kad mu se priredi zabavna gungula koja pruža teme za karikature po novinama i beskrajna naklapanja - put ka slavi vodi u Parizu preko ozloglašenosti - prava premijera mora proteći tako da više puta u toku večeri sve živo skoči sa svojih mesta i urla: To je božanstveno! To je nenadmašno! Bravo!”

“Osećaj da se završava jedna epoha, koja ne obuhvata samo 19. vek, nego seže unazad do jeseni srednjeg veka, do raskidanja sholastičkih okova, do emancipacije individue, rođenja slobode, epoha građanskog humanizma, (…) taj osećaj, koji je nagonio da se dobro načulje četvore uši, nije, doduše, proizveo tek kraj rata, on se javio već prilikom njegovog izbijanja, 14 godina posle početka našeg veka.”

“Sleđivanje celokupnog tvog života i tvog odnosa prema ljudima leži u prirodi stvari, leži već u tvojoj prirodi (…). Zar hladnoća kod tebe i prethodno nije bila tu, isto kao i očinska glavobolja, od koje treba da postanu bolovi male sirene? Želimo da budeš tako hladan da i sam plamen produkcije jedva bude dovoljno vreo da te zagreje. U njega ćeš bežati od hladnoće svog života.”

“Život je već počešće s radošću posezao za onim što je nastalo na putevima smrti i bolesti, i uzimao to da ga vodi u daljine i visine. Jesi li zaboravio šta si učio na visokoj školi - da Bog zlo može da pretvori u dobro i da mu se ne sme kvariti prilika za to? Item, jedan uvek mora da bude bolestan i lud, kako drugi to više ne bi bili.”

“Najčešći izraz u njegovim ustima bila je reč trebalo bi. Bila je to formula za setno razmatranje mogućnosti čijem je ispunjavanju stajala na putu nesposobnost za odluku. (…) trebalo je, makar i kao momak koji pere sudove, napraviti put oko sveta, trebalo je studirati fiziku i astronomiju, trebalo je steći kakvo malo dobro i samo još u znoju lica svojega obdelavati tu grudu.”

“Kaži, šta misliš o veličini? Mislim da se javlja nešto nelagodno kad se s njom stoji oči u oči, to je provera hrabrosti - naime, može li se zaista izdržati taj pogled? Čovek ga ne izdržava, on je njim prikovan. (…) Ali ovde imaš to, ovakva muzika je delotvorna snaga po sebi, delotvorna snaga sama, ali ne kao ideja, već u svojoj stvarnosti.”

“…ako ste Vi za zdravlje, duh i umetnost imaju bogami malo šta s tim, ono, štaviše, s tim stoji u izvesnom kontrastu, a jedni o drugima se svakako nikada nisu mnogo brinuli. Od mene nećete napraviti čika doktora koji opominje zbog preuranjenosti lektire, jer bi ona, naime, za ceo njegov vek bila preuranjena.”

“Bilo je i takvih deonica na kojima bi njegov brodić klizio hitro napred, poigravajući po vodi s onom neverovatnom lakoćom koja ne priznaje jad i htela bi da ga baci u zaborav; ali, s vremena na vreme nepogrešivo bi dolazio čas kad bi se nasukao (…); ili, naposletku, zato što bi mu jednostavno dah najednom zapeo, (…) pa bi se ustima nalik na levak, poput ribe na subom, borio za vazduh.”