Rastko Petrović > Quotes

“-Mislite li da to vodi čemu: živeti?
-O, kad razmislim, ne! Ne verujem. Ali ima nečega divnog u tome što se živi, i baš zato što to ne vodi ničemu.”
― Rastko Petrović, Ljudi govore

“Kakav rad!" mislim u sebi. "Tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogaststvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost. Na kraju rada pčelinog je med koji sadrži u sebi srž svih cvetova a nije čak ni skup onoga što su oni, već nešto novo i izvanredno. To nije ni ovaj, ni onaj cvet, to je med; i osobine su toliko drugačije da to čak nije ni miris pre svega, već ukus. Doći jednog dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti svemu, svakome, slušati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, već, iz toga načiniti nešto što će imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku patetičnost. Ne, ne, ne mislim to, već nešto što otprilike odgovara toj ideji. U svakom slučaju, trebalo bi napisati nešto imitujući pčele, nešto strahovito savremeno, a što ipak ne bi bilo: kao pčele!”
― Rastko Petrović, Ljudi govore

“Пакао не би био тако страшан, кад би пред њим био какав још гори пакао коме бисмо тежили. Нас убија то што је наш положај једном заувек решен...”
― Rastko Petrović, Burleska Gospodina Peruna Boga Groma / Staroslovenske i druge priče

“Слика није одговарала никаквој стварности; па, ипак, не питајући се због чега, испуних се новим животом. И то нису били прошли дани који су ме усрећавали, већ, као и одувек, вера у бескрајну лепоту онога што тек има да дође: да дође са много радости и са много трпљења.”
― Rastko Petrović, Afrika

“- Мислите ли да то води чему: живети?
- О, кад размислим, не! Не верујем. Али има нечег дивног у томе што се живи, и баш зато што то не води ничему.”
― Rastko Petrović, Ljudi govore

“Danas mi imamo slikarsku falangu sa kojom se možemo pokazati pred Evropom. U Beogradu: Bijelić, Dobrović, Miličić, Popović; u Zagrebu: Šumanović; u Parizu: Milunović, i drugi. Doba nacionalizma u našoj umetnosti putem izvoza lažnog narodnog temperamenta i tronjavanjem diplomatskih filantropa niti je stvorilo što kod nas, niti je podvalilo inostrantstvu. Meštrović je izjahao jedino na krkači svoga genija, a ne na krkači Kraljevića Marka. Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti, nikako nećemo uspeti ni da pronađemo što je u nama od vrednosti i za ostali svet.”
― Rastko Petrović

“Само ја бејах радостан, да бих хтео да полудим, нисам пуштао гласа, али сам у себи грцао од уздржаваног покрета и весеља.”
― Rastko Petrović, Putopisi

“Početkom dvadesetog veka stigao je u Pariz nekakav mladić sa krajnjeg juga Španije. U gorama između Granade i Malage on je već slikao pejzaže, a pod uticajem El Greka i Tuluz Lotreka, u Parizu je počeo slikati duge, srebrne i plave, figure Arlekina i cirkuskih igrača. Nemajući šta da jede, Pablo Pikaso - tako se zvao Španac - prešao je u stan jednog svog mladog poznanika, Maksa Žakoba, trgovačkog pomoćnika, koji se u dokolici zanimao i stihovima. Od tog dana Pikaso je samo slikao i crtao, a Žakob je raznosio pakete, i gurao kolica po pariskim ulicama, da bi zaraživao hleb za obojicu. Posle nekoliko godina, kad su se obojica našli na čelu mlade umetnosti, njihov najbolji drug, pesnik Gijom Apoliner, doneo im je iz Narodne biblioteke, gde je, da bi mogao živeti, pretraživao pornografske rukopise, jednu ilustrovanu naučnu studiju o actečkoj umetnosti. To je bila jedna rasprava o crnačkim totemima, i fotografije u njoj predstavljale su danas poznate primere crnačke skulpture. Nezavisno od religioznih primesa na njima, nezavisno od kulturnoga stupnja anonimnih vajara, mladi umetnici našli su u ovim figurama osećanje najčistije plastike. Činilo im se da su u njima osvareni, otprilike, oni osnovni oblici o kojima govori Sezan. Kao preobraženi, odjednom, novootkrivenim mogućnostima, Pablo Pikaso počeo je, u jednom smislu, a njegov drug Andre Deren, u drugom, slikati figure čvrstih, oštrih i svedenih formi, u smelim i jakim perspektivama. " Rastko Petrović, iz "Savremeno francusko slikarstvo na izložbi "Cvijete Zuzorić", 1925.”
― Rastko Petrović, Izložbe

“Čak da u Petra Palavičinija i nema onoliko sjajnih vajarskih osobina kakvih u njemu uistinu ima mnogo, mi bismo se ipak smatrali srećnim da izrazimo koliko je to najdivniji skulptor koga smo ikad poznali i videli.
Njegova čulnost i njegova, svaki čas na pomolu, čulna duhovitost čine od njega jedan izvanredan ljudski tip, utoliko ređi ukoliko smo se više udaljili od direktne umetnosti i života Grčke, renesanse, možda čak i srednjeg veka; i toliko za nas - sretnemo li ga u životu - blizak, drag i srdačan da se moramo često upitati: nije li on naš najbliži i najbolji prijatelj. Ne da bi naše simpatije jedino njemu, i najpre njemu, bile upravljene, već što je baš potrebno najmanje napora da mu pođu i da ga stignu. Imamo bliskih poznanstava koja nikad ne uspemo da razumemo i zbog kojih stalno trpimo, i ima onih čija je pojava za nas: prostota i sklad i razvedravanje. Međ te na prvo mesto dolazi Petar Palavičini, čovek koji je kao retko ko u stanju da potkrepi duhovnu snagu u čoveka; i mislim da nema neprilike ili tegobe u životu koja bi nas mogla sprečiti da se obradujemo kada ga ugledamo. Posmatrati Petra Palavičinija kako živi i kreće se, učestvovati u životu Petra Palavičinija, to je nalaziti se licem prema jednom veličanstvenom pejzažu i gledati ga. Bar mi imamo kraj njega istu vrstu uživanja kao kad svako podne vraćajući se na ručak, preko Starog groblja, posmatramo beskrajnu banatsku ravninu poplavljenu do unedogled bledim i dubokim plavetnilom vode i neba.
A B. Šimić mi je pričao - šetali smo se jednom ulicom miloša Velikog - da je za nekog pijanistu u jednoj pesmi otprilike rekao: "telo mu udara rukama po dirkama". Šimić možda ne može ni zamisliti koliku je tačmost tom prilikom izrazio; meni je nužno samo da ovo spomenem da bih rekao kako ceo celcati Petar Palavičini, i fizički čak, fiziološki čak, učestvuje preko svojih ruku u izrađivanju svojih kipova. Što se oseća vrlo dobro, i na prvi mah, našavši se pred njima. Ja imam prava da kažem to i zato što sam ga gledao dugo na poslu u vreme kad je radio moj lik. On je tu pred svojim skulpturama, oko njih, u njima takođe bez prestanka; naročito one su pod njegovim palcima, pod senzitivom njegove kože i epiderma, što čini da on ne može tačno ni svesno da opredeli da li je to senzacija njegovog kožnog tkiva ili vajarske materije koju preživljuje.”
― Rastko Petrović