Bepina Vragec > Bepina's Quotes

“...She wasn't anyone special. She wasn't that brave, that clever or that strong. She was just somebody that felt cramped by the confines of her life. She was just somebody who had to get out. And she did it! She went out past Vega, out past Moulquet and Lambard! She saw places that aren't even there anymore! And do you know what she said? Her most famous quotation? "Anybody could have done it”
― Alan Moore, The Ballad of Halo Jones

“Lucija - dugujem objašnjenje - Lucija je otišla. Sve priče o srećnim ljubavima imaju isti kraj. Ne verujem da se od vremena Tristana i Izolde nešto promenilo, ako ne i od ranije. Jedino u bajkama ljubav ne skončava, a svi dobro znamo da su bajke plod najužarenije mašte.

Književnost je, shodno tome, proizvod mnogo intimnijih spekulacija. Pogotovo romantika. Izmišljaju se velike tragedije da bi se istakle kratkotrajne slike snažnih osećanja. Ali s anđelima je drugačije. Kabalisti četrnaestog veka znali su njihov tačan broj: 301655722. Anđeo proleća je Telvi, anđeo smrti nema imena, niko ga ne zna. Postoji i Šakzijel, anđeo vodenih buba, međutim Lucija, taj prekobrojni anđeo, gde je ona sada, u čijoj priči prebiva?

*iz priče: 'Lucija ili bolest vlada gradom”
― David Albahari, Porodično vreme

“Bila mi je nepoznata, mada nisam mogao da se prisetim odakle je ne poznajem.

- Uvod u shizofreniju”
― Svetislav Basara, Očaj od nane

“Književnost, uostalom, u životu zajednice igra onu istu ulogu koju u životu pojedinca igra san: ona razrađuje potisnute motive, ona iskušava neiskušane mogućnosti, ona živi za nas neke druge živote.”
― Pavao Pavličić, Knjiški moljac: 99 uputa što sve treba znati o knjigama

“Читам и даље занет тајном која се буди у мени, глувно буди, а коју бих хтео да пронађем, решим у књизи. Како сам ушао у живот по својим сновима и жељи, а како живим у ствари. Претурам стране и тражим једну реч, ону која ће ме освестити, повратити. Али ње нема. Ко зна, на ком је језику написана.”
― Aleksandar Ilić, Gluvne čini

“Ride close together. Remember laughter. You'll need it even in the blessed isles of Ever After.”
― James Thurber, The 13 Clocks

“—You know, I’m no patriot, but I love my countrymen. A country, a fatherland, there’s something abstract about that. But a countryman is something concrete. I can’t possibly love every wheat and maize field, every pine forest, every swamp, every Polish lady and gentleman, but show me one field, one copse, one swamp, one individual, well, 'à la bonheur'! That’s something I can see and understand, that speaks to me in a language I am familiar with, that — because of its singularity — can be dear to me. And beyond that, there are persons I term my countrymen, even if they happen to have been born in China or Persia or Africa. Some are dear to me from the moment I first clap eyes on them. A true ‘countryman is immediately identifiable. And if he happens to be someone from my own patch as well, then, as I say, 'à la bonheur'! But there’s an element of chance there, the other is simple providence.
He raised his glass, and called out:
—Here’s to my countrymen, wherever they happen to hail from!”
― Joseph Roth, The Emperor's Tomb

“Men have always fought their misery with dreams. Although dreams were once powerful, they have been made puerile by the movies, radio and newspapers. Among many betrayals, this is the worst.”
― Nathanael West, Miss Lonelyhearts

“I have not asked anything extraordinary from life. I have only asked for one thing, which has always been refused to me. I have really fought to obtain it. This thing, other people find it without searching. This thing is neither money, nor friendship, nor glory. It's a place amongst men, a place for me, a place that will be recognized as mine without envy, as there will be nothing enviable about it. This place would not be different from the people who occupy it. It would just be respectable.”
― Emmanuel Bove, A Singular Man

“XXXI (Pokojnik)

S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
s tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
sa zvijezdom na čelu, sa iskrom u oku
gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću;

Smrt je tvoja ljubav pri svakome kroku,
smrt je u tvom iću, u tvojemu piću,
smrt je u tvom dahu, i u tvojem boku,
smrt, i smrt, i smrt u Nadi i Otkriću.

Što ti vrijedi polet u vlastitu čudu,
što ti vrijedi volja i voljenje slijepo?
Srce bije, pluće diše uzaludu;

gle, bez hvajde ljubiš sve dobro i lijepo;
kao sveli miris u razbitu sudu
pogiba u tebi pjev što si ga tepo.”
― Tin Ujević, Kolajna

“KAKO SE ČITA MOJA PESMA O LETU":

"Pođimo dakle od prve rečenice o letu:

POJELI SMO OGROMNU LUBENICU NATAŠA
JE ČAK I KORUGE JELA
(ako ti je kornjača u naručju pusti
kornjaču u njenu vodenu otadžbinu).
čitaj polako i promišljeno nikad
ne razmišljaj o onome što si pročitao
kod POJELI SMO stani razmisli
da li si i ti nešto pojeo u svom životu
ako nisi učini to odmah pojedi
jabuku ribu pečenu na žaru pojedi
ne oklevaj sutra će biti kasno nestaće
jabuka riba a sezona lubenica je vrlo kratka
takođe i grožđa sve je manje na pijacama
a višanja već trista godina nigde nema
a pošto si se najeo dobro nastavi sa čitanjem
ove pesme
pridev OGROMNA (upotrebljen ovde u padežu)
možeš preskočiti baš
te briga za prideve mnogo su važnije imenice
zastani dakle kod LUBENICE kao pred izvorištem mora
glavni ti je posao da prebrojiš slova ove crvene svečanosti
jer slova su ti slike zvukova od kojih zvoni zemlja
osam slova to ti je osam bogova
baci pesmu povedi bogove u šetnju
osam bogova to ti je cela lubenica
oslušni srcem da li je božanstvo zrelo da bude
pojedeno
osam slova to ti je čitavo čovečanstvo
baci lubenicu
uvedi čovečanstvo u leto to ti je kao da si
napisao pesmu mada
ni jedna pesma nije potpuna kao zemlja zato
nemoj da se zaljubiš u pesme ali
posle dvesta godina pitaj me gde smo stali
stali smo kod NATAŠE to ti je mudrost zemaljska i nebeska
to što je nataša koruge jela nemoj uzimati preozbiljno
možeš i ti koruge jesti
nataša je nataša a nije nataša divlja ruža nataša
je humanizam i renesansa seti se
trgovaca iz venecije seti se
leonarda da vinčija nemoj dalje da čitaš pesmu o letu
jer sad je leto prijatelju lepše
od svake pesme eto tako treba čitati ovu
pesmu.”
― Branislav Petrović

“He who wants to persuade should put his trust not in the right argument, but in the right word. The power of sound has always been greater than the power of sense.”
― Joseph Conrad, A Personal Record

“As in political so in literary action a man wins friends for himself mostly by the passion of his prejudices and by the consistent narrowness of his outlook. But I have never been able to love what was not lovable or hate what was not hateful out of deference for some general principle. Whether there be any courage in making this admission I know not.”
― Joseph Conrad, A Personal Record

“When I start reading a text I never know, from the beginning, whether I am approaching it from the point of view of a suitable intention. My initiative starts to become exciting when I discover that my intention could meet the intention of that text.

How to prove a conjecture about the 'intentio operis'? The only way is to check it against the text as a coherent whole. […] any interpretation given of a certain portion of a text can be accepted if it is confirmed and must be rejected if it is challenged by another portion of the same text. In this sense the internal textual coherence controls the otherwise uncontrollable drives of the reader.”
― Umberto Eco, The Limits of Interpretation

“FEDRU

I ovo još hoću da znaš, dragi moj Fedre: živeli smo
U vremenima sasvim očajnim. Od tragedije
Pravili smo komediju, od komedije tragediju;

A ono pravo: ozbiljnost, mera, mudra uzvišenost,
Uzvišena mudrost, uvek nam je izmicalo. Bili smo
Negde na ničijoj zemlji, ni mi sami,

Ni neko drugi; uvek tek za korak-dva udaljeni
Od onog što jesmo, onog što je trebalo biti.

O dragi moj Fedre, dok budeš šetao
Sa vrlim dušama, po ostrvu blaženih,
Spomeni ponekad i naše ime:

Neka se njegov zvuk rasprostre zvonkim vazduhom,
Neka bar pođe ka nebu koje nikad ne dostiže,
Neka nam se bar u vašem razgovoru duše odmore.”
― Jovan Hristić

“secrecy is a hotbed of vanity”
― Joseph Brodsky, On Grief and Reason: Essays

“ЗА СТОЛОM

Када чудовиште пређе сваку мерy
Претвори се у птицу и стане наспрам ваc
Цвркуће из вашег зглавка
Обећавајући љубав ко насиље

У ноћи
Када се мрак не може искупити звездама
Када две стене које певају пођу на пут
Када ви заспите она ће се пробудити

То давна шума
Ниче из стола
Ко огладни јешће ветар
Ко запева певаће злобно и немоћно

Ко заспи
Пашће главом на дно шуме”
― Branko Miljković, Poreklo nade

“Neobrazovanih ljudi ima mnogo. To su oni što ne znaju da citiraju, nemaju odakle. Dobar svet ih se kloni pa tako ni od koga nemaju šta da nauče, i uvek žive isto, neobogaćeni legnu da spavaju, nemaju s kime da se sučeljavaju. Zato piju i puše. Ne znaju kako da se odnose, i život ih stavlja na velike muke kakve obrazovani nemaju. Pita Život: Je li, a što ti živiš? Obrazovani odmah zna, u pola pitanja več uskače kao delfin u vodu i spremno nabraja. A neobrazovani - ćuti. Velike su to razlike, kraja im nema. Kada su počele to svaki O zna. Dobro. Prošli put je bilo jednostavnije. Da imam krzno ni haljinu ne bih nosila, vukla bih rep i pucketale bi šapice po parketu. Uspomene bi stajale u velikoj kosmičkoj praznini, odložene, sveže.”
― Danica Vukićević, Ženski kontinent : Antologija savremene srpske ženske priče

“I reč je tada, ne da se njome zavara ćutanje, ne da se jeftino u sebi što skuplje proda, već da se kroz nju otvori ono što je najmuklije u biću, već da samo ćutanje progovori.
I kroz koga god progovori suština, u radosnom je to porazu sebe. Jer do u beskraj premaša granice i moć uboge jedinke. Jer, obelodanjujući se, donese vrhunac štete u odnosu na ja - sopstveno uništenje.
[…]
PISANJE SVEO BIH U GRANICE NUŽNOSTI.
Čemu još veći napor, pisati, kad je i napor praznog govora izlišan.
Čemu ritmovati, čemu stavljati u prozu ono što ni za sebe lično nije otkriće. Jer je misao najčešće samo slabi odsev prave misli. Jer je raspoloženje samo nejasni odjek pravog bivanja; samo dim suštinske vatre.
Te bi načelo stvarne reči, a tim više beleženja njenog, moglo glasiti: gde nije neophodna reč, ćutati; gde je neophodno ćutanje, na izgled i po svemu, tek tu progovoriti.
*
(Beleške za stvarnu reč, 1931)”
― Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli

“Poezija je da prožme, a ne samo dodirne.
I možda bi načelo samovaspitanja za Poeziju moglo ovako glasiti: Bez trunke uticaja posrednika, dugim i neposrednim primanjem pronaći prema njoj lični ugao najmanje otpornosti.
*
(Beleške za apsolutnu poeziju, 1924)”
― Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli

“Umetnik je prvobitno sveštenik, mag, čovek koji ima veze sa nadstvarnošću, sa onim što stvarnost delimično, ili, ako hoćete, simbolično predstavlja. Ali njegov je značaj i u tome što je on posrednik između Boga Univerzuma i ostalih ljudi; on ima moć izraza koji otkriva, te slepi vide, a gluvi čuju, bez njega bi hod čovečanstva naviše bio veoma, veoma spor, a možda doveden i u pitanje
*
(Nekoliko refleksija iz umetnosti, 1922)”
― Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli

“ТРАГ
(циклус Бдења)

Чудно ли ме слободи ово
чудније ли веза.

Букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,
па ме пали.

А чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.

Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.

***

Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?”
― Momčilo Nastasijević, Sedam lirskih krugova

“ВЕЧЕ НА ШКОЉУ

Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

И јеца звоно; —
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.

Клече мршаве
Главе
Пред ликом бога свог.
Ишту… Но тамо,
Само
Ћути распети бог…

И сан све ближе
Стиже.
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак”
― Aleksa Šantić, Pjesme

“Neka se ne zaboravi: poezija je jedna, poetike bezbroj mnoge, ... ali sa istovetnom svrhom, da se sila što moćnije oslobodi i što potpunije ostvari u svoj oblik.
…
Novi talas Poezije svaki put drukše poremeti, svakodnevnu sitnu reč pomeri ili joj značenje izvitoperi, i dovoljno bude. Najednom kroz maločas škripavo, kristalno bistri zvuk zazavuči. Iz oveštalih saobraćajnih izraza čudom se izvije neslućena melodija. Time nam se otvara pogled unazad: posigurno s početka je bilo da pesma i melodija istovremeno, iz istog poleta, nerazdvojno nastanu (narodne popevke); u odsudnom trenutku nešto se iskaže ustalasalim glasom, u kome pulsira neka dublja, dublja sadržina; kroz reči prostruji tajanstvena sila, i kao opiljci u magnetnom polju, usklade se smerom nje. A što se muzika, našav sebi šire i čistije mogućnosti ostvarenja, izdvojila iz Poezije rečju, to ne znači da ova i dalje ne nosi u sebi osnovno, ali skrivenije fluidno bivanje muzike.
*
(Beleške za apsolutnu poeziju, 1924)”
― Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli

“Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,

zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,

kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,

kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.
…

Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
Između presečene narandže i sapuna

zavoleh je što je najljepša, zavoleo sam je stoga,

što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje

sa prstima kao cveće što u čiraku gore…

Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,

taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.

Ti ne znaš njene usne što se svlače;
zube što škripe, sneg što vrije

tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.

Njeh smeh me svog iscepa i smehom sve zašije

taj radosni bunar, ta životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče

i ljulja poljupcima bez severa i smera,

zagrljaji njeni u meni toče i izruče

sve što divljak ruča i matroz večera.

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja
što se puši i gleda iz peći,

Te kapke što se dižu: spore zavjese;
oko što sine: beli badem oljušten,

njene zube krilate, zube od malih reči

i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

...
...

Masakri, masakri,

nigde polja časti,

nigde živa brata.

U lepljivo blato

mrtvi ćemo pasti

sa čioda ratnih karata.

....
...

Ja nisam od ića, od kolenovića

što bez straha ležu, ustaju veseli.

Ja sam od onih crnih nikovića

što su krv pljuvali i mnogo voleli.
...
Ja sam od gorkih nigdenikovića
...
...

(1939)”
― Oskar Davičo, Hana

“Modernization did not demote the elderly. It demoted the family.”
― Atul Gawande, Being Mortal: Medicine and What Matters in the End

“elderly are left with a controlled and supervised institutional existence, a medically designed answer to unfixable problems, a life designed to be safe but empty of anything they care about.”
― Atul Gawande, Being Mortal: Medicine and What Matters in the End

“It turns out that inheritance has surprisingly little influence on longevity. James Vaupel, of the Max Planck Institute for Demographic Research, in Rostock, Germany, notes that only 3 percent of how long you’ll live, compared with the average, is explained by your parents’ longevity; by contrast, up to 90 percent of how tall you are is explained by your parents’ height. Even genetically identical twins vary widely in life span: the typical gap is more than fifteen years. If our genes explain less than we imagined, the classical wear-and-tear model may explain more than we knew.”
― Atul Gawande, Being Mortal: Medicine and What Matters in the End

“He gave her a bright fake smile; so much of life was a putting off of unhappiness for another time. Nothing was ever lost by delay. He had a dim idea that perhaps if one delayed long enough, things were taken out of one's hands altogether by death.”
― Graham Greene, The Heart of the Matter

“Before I go on with this short history, let me make a general observation– the test of a first-rate intelligence is the ability to hold two opposed ideas in the mind at the same time, and still retain the ability to function.
One should, for example, be able to see that things are hopeless and yet be determined to make them otherwise. This philosophy fitted on to my early adult life, when I saw the improbable, the implausible, often the "impossible," come true.”
― F. Scott Fitzgerald, The Crack-Up