Bepina Vragec

“Svi izgledaju zloslutno slično. Listom su muškarci, uglavnom u kasnim pedesetim i šezdesetim godinama. Većinom su odeblji, ošišani, tamno odjeveni. Najevu se čini kao da imaju i isti izraz lica - izraz pun zlovoljnog neodobravanja i nejasnog ogorčenja. Od kraja rata do danas dobrano su ostarjeli. Sve važno što im se dogodilo u životu dogodilo im se u tih pet davnih, slavnih godina. Dogodilo se kad su bili mladi, kad su bili važni. Kad su im svi bili zahvalni. Kad im je on tepao da su generacija pobjednika.
A onda su i svijeti i ova zemlja krenuli dalje. Ljudi su se počeli bogatiti, pa siromašiti. Dignuli su kredite, pa još kredita, pa su te kredite vraćali. Počeli su brinuti svoje brige. Došle su konjunkture, pa su došle krize. Ljudi su se iseljavali iz zemlje, a sad se u tu istu zemlju drugi ljudi useljavaju. Ni svijet ni ova zemlja nisu stajali. Pomaknuli su se, otišli drugamo. A u očima tih ljudi na ekranu Najev točno vidi: to je najgore što im se moglo dogoditi. Na cijelu ovu zemlju gledaju kao na nezahvalnu kučku koja im ne pridaje pažnju kakvu su zaslužili. Stoga je kane izboriti natrag.”
― Jurica Pavičić, Usta puna mora

“Иако је била окренута ”националном пејзажу”, Надежда је за тадашњу Србију и устаљене грађанске норме понашања била необична особа. Карактеристичан је опис учитељице Маре Ковачевић Бешлић: ”Путовала сам са једном чудном дамом. Плава, разбарушена, са огромном косом. Вукла је неке даске са собом у купеу. Сасвим необична жена, сем тога - нешнирана. То је било доба када су се жене без изузетака 'шнирале', то јест утезале се у оклопе који су имали да удесе одређену линију фигури.” Надеждина појава изазивала је чуђење и сељака када је сликала: ”десетак жена и људи било је у послу, а у једном крају седела је заиста чудна женска прилика пред ногарама и разапетим платном - и вредно мазала. Сељаци су се мало невољно држали у близини жене која их строгим оком прати и по неки је покушавао да преко рамена види шта се то одиграва с оне стране платна.”
...
Надежда је 1904. месец дана боравила у Реснику. Хранила се у сеоској кафани. ... На газдарицу кафане остављала је збуњујући утисак: ”Ово као да је и жена и мушкарац.”
― Miloš Timotijević, Надежда Петровић: Живот и уметност у служби нације [Nadežda Petrović]

“Nikada se nije plašila grada niti ga je prezirala. Bila je to njena teritorija. Neće biti takvih ubogih mesta ukoliko pobedi revolucija. Ali biće bede. Uvek će biti bede, traćenja, surovosti. Nikada se nije pretvarala da menja ljudsko stanje, da je mama koja uzima tragediju od dece kako ona ne bi sebi naškodila. Sve drugo. Sve dok su ljudi slobodni da biraju, ukoliko odaberu da piju muharu i žive po slivnicima, bila je to njihova stvar. Sve drugo, samo da nije stvar Velikog Biznisa, izvor profita i put do moći drugih. Sve je to osećala još pre no što je išta znala; pre nego što je napisala prvi pamflet, pre no što je napustila Parheo, pre no što je naučila šta znači ’kapital’, pre nego što je dospela dalje od Rečne ulice u kojoj se igrala ’ide maca oko tebe’, klečeći na krastavim kolenima na pločniku sa drugim šestogodišnjacima, znala je to: da su ona, ostala deca, roditelji, njihovi roditelji, pijanci i kurve i čitava Rečna ulica na dnu nečega – da su temelj, stvarnost, izvorište. Ali želiš li da odvučeš civilizaciju u blatište? – vrištali su šokirani čestiti građani, kasnije, a ona je godinama pokušavala da im objasni da, ukoliko je blato jedino čime raspolažeš, onda, ako si bog, od njega praviš ljudska buića, a ako si ljudsko biće, onda pokušavaš da ga pretvoriš u kuće po kojima će ljudska bića moći da žive. Ali to nije razumeo niko ko je mislio da je bolji od blata.”
― Ursula K. Le Guin, The Day Before the Revolution

“Za štrikliranje pasoša sam k znanju primio. Ne tiče me se. Dok je Aleksandar, u Srbiju neću dolaziti. U veću me brigu baca što zabranjuju skupove. A kod nas, gde nema gužve, nema ni smutnje. Srbi nisu, kao Romeji, pogodni za dogovore, sozokletija, tajna društva. Srpska Heterija je nemoguća. Oni su više za naprečac dizanje i svršavanje stvari usput. U smislu toga da krenu na litiju, a završe paljevinom Dvora. U toj osebini valja i tražiti lek belaju sa zakonom protiv zborovanja i dogovaranja. Da l’ se opominješ propalog projekta da dignemo bunu pod vidom sakupljanja potpisa za povratak iz internacije onih propalica, Vučića i Petronijevića?”
― Borislav Pekić, Zlatno runo 4