Bepina Vragec

“Иако је била окренута ”националном пејзажу”, Надежда је за тадашњу Србију и устаљене грађанске норме понашања била необична особа. Карактеристичан је опис учитељице Маре Ковачевић Бешлић: ”Путовала сам са једном чудном дамом. Плава, разбарушена, са огромном косом. Вукла је неке даске са собом у купеу. Сасвим необична жена, сем тога - нешнирана. То је било доба када су се жене без изузетака 'шнирале', то јест утезале се у оклопе који су имали да удесе одређену линију фигури.” Надеждина појава изазивала је чуђење и сељака када је сликала: ”десетак жена и људи било је у послу, а у једном крају седела је заиста чудна женска прилика пред ногарама и разапетим платном - и вредно мазала. Сељаци су се мало невољно држали у близини жене која их строгим оком прати и по неки је покушавао да преко рамена види шта се то одиграва с оне стране платна.”
...
Надежда је 1904. месец дана боравила у Реснику. Хранила се у сеоској кафани. ... На газдарицу кафане остављала је збуњујући утисак: ”Ово као да је и жена и мушкарац.”
― Miloš Timotijević, Надежда Петровић: Живот и уметност у служби нације [Nadežda Petrović]

“Cveta trešnja u planini,
Proleće se na put sprema.
Sve je isto u mom kraju,
Samo mene više nema.

Zeleni se loza vita
Oko starog kućnog trema.
Sve je isto kao nekad,
Samo mene više nema.”
― Dušan Kovačević, Sabirni centar

“Шта даље бјеше, какав је крај?
Прича учи то, потанко, знај.”
― Branko Ćopić, Ježeva kućica

“There is no social value to a general obedience to the law, any more than there is value to a general disobedience to the law. Obedience to bad laws as a way of inculcating some abstract subservience to “the rule of law” can only encourage the already strong tendencies of citizens to bow to the power of authority, to desist from challenging the status quo. To exalt the rule of law as an absolute is the mark of totalitarianism, and it is possible to have an atmosphere of totalitarianism in a society which has many of the attributes of democracy. To urge the right of citizens to disobey unjust laws, and the duty of citizens to disobey dangerous laws, is of the very essence of democracy, which assumes that government and its laws are not sacred, but are instruments, serving certain ends: life, liberty, happiness. The instruments are dispensable. The ends are not.”
― Howard Zinn, Disobedience and Democracy : Nine Fallacies on Law and Order