Bepina Vragec

“Иако је била окренута ”националном пејзажу”, Надежда је за тадашњу Србију и устаљене грађанске норме понашања била необична особа. Карактеристичан је опис учитељице Маре Ковачевић Бешлић: ”Путовала сам са једном чудном дамом. Плава, разбарушена, са огромном косом. Вукла је неке даске са собом у купеу. Сасвим необична жена, сем тога - нешнирана. То је било доба када су се жене без изузетака 'шнирале', то јест утезале се у оклопе који су имали да удесе одређену линију фигури.” Надеждина појава изазивала је чуђење и сељака када је сликала: ”десетак жена и људи било је у послу, а у једном крају седела је заиста чудна женска прилика пред ногарама и разапетим платном - и вредно мазала. Сељаци су се мало невољно држали у близини жене која их строгим оком прати и по неки је покушавао да преко рамена види шта се то одиграва с оне стране платна.”
...
Надежда је 1904. месец дана боравила у Реснику. Хранила се у сеоској кафани. ... На газдарицу кафане остављала је збуњујући утисак: ”Ово као да је и жена и мушкарац.”
― Miloš Timotijević, Надежда Петровић: Живот и уметност у служби нације [Nadežda Petrović]

“Živjet će još svojih petnaest ili dvadeset godina kao ožalošćeni otac, ugledni poduzetnik. Bit će pažen i čašćen kao ratni veteran, zaslužan za domovinu. A samo će on znati prijesnu istinu: da je pojeo vlastiti okot.

Kako je ono bilo? Generacija pobjednika?
...
Generacija koja je uzela časti i penzije, ceremonije i povorke, TV dokumentarce i počasne mimohode, koncelebrirane mise, plakete i navijačke murale. A svojoj je djeci ostavila izlokan i ocijeđan svijet, vreću ničega. I moralni dug koji bi oni navodno morali plaćati osloboditeljima.”
― Jurica Pavičić, Usta puna mora

“Cveta trešnja u planini,
Proleće se na put sprema.
Sve je isto u mom kraju,
Samo mene više nema.

Zeleni se loza vita
Oko starog kućnog trema.
Sve je isto kao nekad,
Samo mene više nema.”
― Dušan Kovačević, Sabirni centar

“Svi izgledaju zloslutno slično. Listom su muškarci, uglavnom u kasnim pedesetim i šezdesetim godinama. Većinom su odeblji, ošišani, tamno odjeveni. Najevu se čini kao da imaju i isti izraz lica - izraz pun zlovoljnog neodobravanja i nejasnog ogorčenja. Od kraja rata do danas dobrano su ostarjeli. Sve važno što im se dogodilo u životu dogodilo im se u tih pet davnih, slavnih godina. Dogodilo se kad su bili mladi, kad su bili važni. Kad su im svi bili zahvalni. Kad im je on tepao da su generacija pobjednika.
A onda su i svijeti i ova zemlja krenuli dalje. Ljudi su se počeli bogatiti, pa siromašiti. Dignuli su kredite, pa još kredita, pa su te kredite vraćali. Počeli su brinuti svoje brige. Došle su konjunkture, pa su došle krize. Ljudi su se iseljavali iz zemlje, a sad se u tu istu zemlju drugi ljudi useljavaju. Ni svijet ni ova zemlja nisu stajali. Pomaknuli su se, otišli drugamo. A u očima tih ljudi na ekranu Najev točno vidi: to je najgore što im se moglo dogoditi. Na cijelu ovu zemlju gledaju kao na nezahvalnu kučku koja im ne pridaje pažnju kakvu su zaslužili. Stoga je kane izboriti natrag.”
― Jurica Pavičić, Usta puna mora