Jadranka

“Kada sam počela da uživam u svojoj spisateljskoj moći, sanjala sam kako je moja majka dala da me sterilišu! (Čak i u snovima mi krivimo naše majke za kaznene izbore koje nam naša kultura nameće). Krenula sam za majčinskom figurom u svom snu, vitlajući velikim nožem; na njegovoj oštrici je nešto bilo napisano. Povikala sam: Znaš li šta činiš? Uništavaš moju ženskost, moju žensku moć, koja mi je važna zbog tebe!”
― Anne Sexton, Letters of Note: Mothers

“I zaista, takve bolesti neprilagođenosti na fizičku i društvenu sredinu kao što su anoreksija i agorafobija pogađale su i pogađaju nesrazmerno veliki broj žena. Oboleli od anoreksije – gubitka apetita, samonametnutog gladovanja – prvenstveno su mlade devojke. Od agorafobije – straha od otvorenog ili “javnog” prostora – obično oboljevaju osobe ženskog pola, najčešće sredovečne domaćice, kao što je slučaj i sa oboljevanjem od obogaljujućeg reumatoidnog artritisa.”
― Susan Gubar, The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the Nineteenth-century Literacy Imagination

“Da bi preživjeli, mi sebi pričamo priče koje ne uključuju bolest. Naši heroji umiru na bojišnici, ne od kronične boli. Dijareja nikada ne dospijeva u mit. U tragedijama nema menstrualnih grčeva. Sindrom iritabilnog crijeva je začudno odsutan iz žanra trilera. Patnja ima svrhu, slavodobitna je, plemenita, zaslužena, autoritativna – Ajax pada na svoj mač, Julija uzima otrov, Jane Eyre umire u vatri, Prometej plaća za svoje prijestupe jetrom. Nisu uzrokovane zemaljskim neugodnostima poput izostanka zdravstvenog osiguranja, krivim dijagnozama, dugim redovima u apotekama, prestanku protoka vremena u čekaonicama, ili simptomima koji zahtijevaju da ležimo u nepomičnom položaju dok sati i sati puze.”
― Johanna Hedva, How to Tell When We Will Die: On Pain, Disability, and Doom

“Dah, prvo je bio dah. Nešto je disalo. Je li to bio moj dah? Dah moje majke? Ne, nešto drugo, nešto veliko, udaljeno, ozbiljno, teško. Plutam tako neko vreme iza spuštenih kapaka, mali pomorski kapetan procenjuje kakvo ga more čeka – srednjovekovni ovnovi za rušenje kapija udaraju u talase, šrapneli pršte po majčinim srčanim geranijumima (…) Kao žena koja ima mnogo šta da ponudi, mnogo je skrivalo; imalo je mnoštvo lica, mnogo nežnih i strašnih velova. Govorilo je o čudima i daljinama; umelo je da se udvara, umelo je da ubija.”
― Sylvia Plath, Johnny Panic and the Bible of Dreams