Branka

“A onda, nije da se život odvija baš onako kako ti zamisliš. Ide svojim putem. A ti svojim. I to nisu isti putevi. Tako... Ja, ne mogu reći da sam želelea da budem srećna, to ne. Želela sam... da se spasem, eto: da se spasem. Ali, kasno sam shvatila kuda je trebalo da idem: u susret željama. Svako od nas misli da neke druge stvari spasavaju ljude: dužnost, poštenje, dobrota, primernost. Ne. Spasavaju ih želje. One su jedina prava stvar. Budi sa njima i bićeš spasen. Međutim, to sam suviše kasno shvatila. Ako mu daš vremena, životu, on se preokrene na neki čudan, nemilosrdan način: a ti shvatiš da u tom trenutku više ne možeš da želiš nešto a da sebe ne povrediš. I, tada sve propada, nema načina da se pobegne, što se više koprcaš, to se više uplićeš u mrežu, što se više opireš to se više ranjavaš. Odatle se ne izlazi. Kad je već bilo suviše kasno, ja sam počela da želim. Svom snagom svog bića. Toliko sam bola sebi nanela da ti to čak ne možeš ni da zamisliš.”
― Alessandro Baricco, Océano Mar

“No one depended anymore on my care and, finally, even I was no longer a
burden to myself.”
― Elena Ferrante, The Lost Daughter

“Nema milosrđa, nema sućuti, postoji samo zaborav. I samo su poniženje i bol zalog dugog pamćenja.”
― Dubravka Ugrešić, The Ministry of Pain

“Da, u covjeku se razvio strašan apetit za zivotom. Otkada je postalo izvjesno da ga na nebu ne očekuje drugi život, da su kriteriji za vizu u pakao ili raj poljuljani, te da reinkarnacija u vepra ili štakora nije baš neki bingo, čovjek je odlucio da se zadrži tu gdje jest koliko može, ili drugim riječima da žvaće žvakaću gumu svoga života sto duže i da se pri tom zabavlja napuhujući balončiće.”
― Dubravka Ugrešić, Baba Yaga Laid an Egg