Gordana

“Jednog dana, pisac otkriva da nije više u stanju ništa da napiše. Šta god pokuša, kojim god putem krene, ne uspeva da stigne do celovite rečenice. U prvi mah, pisac se ne predaje i pokušava bezbroj puta da sastavi makar jednu prihvatljivu rečenicu, ali reči se odupiru, odbijaju da ga slušaju ili se uopšte ne odazivaju na njegove usplahirene pozive, i pisac polako popušta, diže ruke, pravi se da je nezainteresovan, nadajući se da će se reči prevariti i doći da vide šta je s njim, zašto ga nema. Ali reči su lukave, reči su prošle sito i rešeto i ne pada im na kraj pameti da se liše novostečene slobode. I dok one veselo trče i dobacuju se uskličnicima, pisac pomišlja da postane mimičar. Ali ni tamo ga ne primaju, odvratni su im onemeli pisci, i tako piscu ne preostaje ništa drugo nego da se zaposli u zoološkom vrtu. I eno, tamo je, hrani pingvine. (Pisac bez reči)”
― David Albahari, Male priče

“Jedan moj dalji rođak čuvao je samo one knjige koje su nosile naslove koji mu se nisu dopali. One druge, sa dopadljivim naslovima, poklanjao je gradskoj biblioteci. Kad su ga upozorili da bi možda bilo bolje da poklanja one sa odbojnim naslovima a da čuva one sa prijatnim naslovima, on je rekao da je to već pokušao da radi, ali da ga mnogobrojni prijatni naslovi čine lenjim, da ga pritiskaju i izazivaju osornost i glavobolju. S druge strane, naslovi koji mu se nisu dopadali podsticali su ga na razmišljanje i ponovno čitanje tih knjiga, sve dok mu se neke od njih ne bi toliko dopale da ih je premeštao među one čiji su mu se naslovi dopali. I onda je prestajao da misli na njih. (Nije mu se svideo naslov)”
― David Albahari

“U nekom trenutku sve priče postaju iste, kaže pripovedač, i sve vode do istog cilja. Veština je u tome, kaže pripovedač, da se onaj koj sluša ili čita priču navede na pomisao da je priča koju upravo sluša ili čita ipak drugačija od ostalih. Pripovedanje je, dakle, zavaravanje, kaže pripovedač, priča je, znači, laž. (Pripovedanje i priča)”
― David Albahari, Male priče

“Ponovo, posle mnogo godina, rečenica, i to ista, kao da se nikada ranije nije pojavila, kao da prvi put stiže sa velike udaljenosti i pokušava da kaže nešto u šta niko ionako ne veruje, a kako i da joj veruju kada između njenih odlazaka i povratka ne prođe dovoljno vremena ili, možda, naprotiv, kako neki kažu, prođe previše vremena, tako da se do kraja ne zna ko je u pravu, oni koji tvrde da tekst čita sebe ili oni koji misle da ga čita neko drugi, sve je moguće u toj rečenici, pa čak i da to ne bude ona ista rečenica, već neka koja je, ko zna kada, počela da igra ulogu prve rečenice, da se retvara da dolazi i odlazi kada to ona hoće, a sve sa jednim ciljem, koji zapravo nije još nijednom rekla, odnosno ponudila na čitanje, budući da rečenice, same za sebe, nikada ne govore, da uvek ćute, spremne da zavole nečije usne, uverene da su usne ono što njima, rečenicama, nedostaje, pa tako i ovoj rečenici, koja promiče neizgovorena i, po svemu sudeći, uopšte ne namerava da stane, već će nastaviti da se kreće, pravdajući se potragom za smislom, za jezikom, za usnama, gornjom i donjom, koje odavde liče na školjku, a odande, iz blizine, ne liče ni na šta, kao ni ova rečenica. (Rečenica)”
― David Albahari, Male priče