Aleksandra

“Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim.
Reče je ona jutros, uz slavujevu pesmu.
Sad neku tugu tešku iz sebe zalud gonim,
To njeno zbogom beše premnogo i za česmu

MOJIH MUCAVIH REČI I BOLNOG PONIŽENJA...

I puče reč kao bič, fijukom za sva vremena,
Dok se još nečem nadah, dok bejah sav sa sobom.
Sad sam niko i ništa – sam sebi svoja sena,
Osušen bor na hridi pred vetrovitim dobom

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

Ne reče ko je krivac za taj metak od reči,
Nekuda odskakuta, sva gipka kao srna...
U meni prošlo vreme kao parastos ječi,
A negde ispred oka mota se kosa crna

I OKO, BADEM ZRELI, NADOŠLO ZA VOLJENJA...

Možda ću doći sebi kada pobegnu laste,
Kad leto zaboravim i sav u jesen odem.
Kad lepo što je, zaspi, a noć počne da raste
U meni i za mene, kad mrak okom ubodem...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

U toj ću noći i ja sa svojim snom umreti,
Kunući ono zbogom što ga izreče ona.
A nije dobro nikom svom bolu da se sveti,
Neka sve ide Nebu, nek' sudi Vasiona...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SVA VOLJENJA...”
― Branko Miljković

“Nije li čudno što se ljudi tako rado bore za svoju vjeru, a tako nerado žive po njenim zakonima.”
― Marija Jurić Zagorka, Grička vještica I - VII