Nađa Pavlica

“Može se umreti i u sunčan dan.”
― James Joyce, A Portrait of the Artist as a Young Man

“Jedan drugi prijatelj je umro, iznenada, katastrofalno, pored pokretne trake za prtljag na nekom stranom aerodromu. Njegova žena je otišla po kolica, kada se vratila, gomila ljudi je bila okupljena oko nečega. Možda se otvorio i prosuo neki kofer. Ali ne, otvorio se i prosuo njen muž, i već je bio mrtav. Godinu ili dve kasnije, kada je moja žena umrla, napisala mi je: „.Stvar je u tome – priroda je tako precizna, boli te tačno onoliko koliko vredi, tako da na neki način, mislim, i uživaš u bolu. Da nije bitno, ne bi bilo bitno..“ To mi je pružilo utehu, i dugo sam držao njeno pismo na radnom stolu; premda sam sumnjao da ću ikada početi da uživam u bolu. Ali svakako, tada sam bio tek na početku.
Već sam znao da će valjati samo stare reči: smrt, žalost, ucveljenost, tuga, slomljeno srce. Ništa moderno uvijeno ili medicinski. Žalost je ljudsko, a ne medicinsko stanje, i iako postoje pilule koje nam pomažu da zaboravimo na nju – i na sve ostalo – ne postoje pilule koje je mogu izlečiti. Ožalošćeni nisu depresivni, samo propisno, prikladno, matematički („boli tačno onoliko koliko vredi“) tužni. Jedan eufemistični glagol koga sam se naročito gnušao bio je „otići“. „Moje saučešće što vam je žena otišla“ („otišla da piški“?, „otišla po nešto“?). Ne moraš drugima naturati reč „umreti“, čak i ako je sam uvek koristiš. Postoji nekakva sredina. Na jednom prijemu, na koji bismo obično došli zajedno, jedan poznanik mi je prišao i rekao, prosto: „Neko ti nedostaje.“ To mi je delovalo tačno, u oba smisla. (NIVOI ŽIVOTA)”
― Julian Barnes

“A child, yes, is a vortex of anxieties.”
― Elena Ferrante, The Lost Daughter

“Whenever someone does something nice for me, I feel intensely aware of how strange and sad it is to know someone.”
― Emily R. Austin, Everyone in This Room Will Someday Be Dead