Status Updates From Čarobna vrata (Through The ...

"The man who must hop because his shin is hacked, or wring his hand because his knuckles are bruised should be made to feel that he is an object not of pity, but of contempt."
Stiff upper lip it is.

"If the eighteenth-century women were like that, then the eighteenth-century men got a great deal more than they ever deserved. They had such a charming little dignity of their own, such good sense, and yet such dear, pretty, dainty ways, so human and so charming, that even now they become our ideals."
Ah, Arthur, you've lost me again !

"Be as patient as you may, while I talk of these old friends, and tell you why I love them, and all that they have meant to me in the past. If you picked any book from that line you would be picking a little fibre also from my mind, very small, no doubt, and yet an intimate and essential part of what is now myself."
Sometimes, Arthur loses me, sometimes he gains me back, but you can't deny his love for his books.

I care not how humble your bookshelf may be, nor how lowly the room which it adorns. Close the door of that room behind you, shut off with it all the cares of the outer world, plunge back into the soothing company of the great dead, and then you are through the magic portal into that fair land whither worry and vexation can follow you no more. You have left all that is vulgar and all that is sordid behind you.

Ipak, dopiru zvuci zvona, telefona, pozivi da se vratite gnusnom svetu poslova, ljudi i svakodnevne borbe. Pa, konačno, takav je pravi život a ovo je, ipak, imitacija. Ali, svejedno, sad kad su vrata širom otvorena i kad iskoračujemo zajedno, zar sudbini ne gledamo u oči hrabrijeg srca, baš zbog spokoja, mira i drugarstva koje smo pronašli iza Čarobnih vrata?

Moji sudovi možda se prilično razlikuju od vaših, a ono što se meni dopada, možda kod vas izaziva gnušanje; ali puko razmišljanje i izlaganje o knjigama samo je po sebi dobro, kakav god da je ishod. Još neko vreme, čarobna vrata su zatvorena. I dalje ste u zemlji bajki. Ali, avaj, premda ste zatvorili vrata, ne možete da ih zapečatite.

A sad, strpljivi moj prijatelju, došlo je vreme da se pozdravimo i nadam se da vas moje male propovedi nisu previše ugnjavile. Ako sam vas uputio na nešto što prethodno niste znali, onda proverite i uputite se tuda. Ako nisam, nema nikakve štete, osim što su moje glasne žice i vaše vreme protraćeni. Možda u onom što sam govorio ima veliki broj grešaka - nije li privilegija govornika da netačno citira?

Da je svaka ljubav bila poput one između Ričarda Feverela i Lusi Desboro, onda, uistinu, ne bismo imali mnogo od nje; ali, da još jednom postane privlačna, strast mora da dočara veliki majstor, koji ima hrabrosti da raskine s običajima i okrene se stvarnom životu kao sopstvenom nadahnuću.

Koliko njih je prohujalo ovim svetom, a da uopšte nisu voleli? Uznemirava nas, dakle, da ljubav neprestano smatramo preovlađujućom, najvažnijom činjenicom u životu; i nema ničeg neprirodnog unutar izvesnih škola, čiji je Stivenson svakako predvodnik, da se potpuno izbegava izvor zanimanja koji je bio preko svake mere pohaban.

Ipak, svakodnevica nam govori da to možda i nije tako. U životu prosečnog čoveka, brak predstavlja događaj, značajan događaj; ali, samo jedan od nekoliko. Čovek se njiše na mnogim jakim osećanjima - njegov posao, njegove ambicije, njegova prijateljstva, njegova borba s neprestanim opasnostima i teškoćama koje saleću njegov razum i hrabrost. Ljubav će često igrati podređenu ulogu u njegovom životu.

Ova jedinstvena faza u životu, po svom pravovernom aspektu i završetku u konvencionalnom braku, postala je tako otrcana i izanđala da nije ni čudo što, ponekad, zapažamo težnju za drugom krajnošću, i što joj se, u doživljajima ljudi, pridaje mnogo manji značaj od stvarnog. U britanskoj fikciji, u devet od deset knjiga, iznosi se da su ljubav i brak najvažnije stvari u životu.

Moderan muški roman, zainteresovan gotovo isključivo za surovu, uzbudljivu stranu života, i to više za cilj a manje za predmet, označava odgovor na zloupotrebu ljubavi u fikciji.

Sve što je brutalno, okrutno, pagansko, sve što život čini beznadežnim za veći deo čovečanstva, a možda i čitav ljudski rod, sve što poziva na neophodnost zatiranja instinkata koji su i stvoreni kako bi se njima ovladalo - bez obzira na to kojim imenom ga nazvali - bez obzira na to da li fakir, monah ili đakon u to veruje - ako je stečeno, neminovno će izazvati ludilo u svakom zdravorazumskom biću.

Povremeno viđamo ljude u duševnim bolnicama, poslate onamo usled onoga što nazivamo religioznim duševnim poremećajima. Priznajem da o njima mislim bolje nego o mnogima koji dele iste predstave i pri zdravoj su pameti i do kraja uživaju u životu, ali izvan azila. Svaka pristojna osoba zaista treba da poludi ako se pridržava tih i tih stavova...

Ludilo, često je ishod preopterećenja inače pažljivog duha. Zdrav mentalni sklop teži da polomi sopstvene točkove i klipove ako ono što im je povereno iznenada pokaže nastojanje da ih zaustavi i preokrene pravac njihovog kretanja. Slab duh ne prikuplja dovoljno snage da može da naudi sam sebi; glupost često spasava čoveka da ne poludi.

Na koji način čovek od nauke može da bude materijalista, zaista me zaprepašćuje u istoj meri kao što sektaš može da ograniči mogućnosti Tvorca. Pokažite mi sliku bez slikara, pokažite mi bistu bez vajara, pokažite mi muziku bez kompozitora, pa onda možete da počnete da mi govorite o univerzumu bez Tvorca, kakvim god imenom ga nazvali.

Uz sasvim malo astronomije, daleko napregnutije posmatraćete nebesa, kako biste opazili svoju braću planete, koje se kreću po sopstvenim putanjama oko najneobičnijih zvezda, i kako biste opazili poredak, lepotu i veličanstvenost materijalnog univerzuma, koji je, nema sumnje, spoljašnja manifestacija duhovne snage u njegovoj pozadini.

Daleko je bolje imati jasnu predstavu o ishodima u celini i razumeti njihove međusobne odnose. Uz veoma malo čitanja, čovek može da stekne znanje iz geologije zbog kojeg će mu, na primer, svaki kamenolom i svako ukrštanje pruge postati veoma zanimljiva stvar. Uz sasvim malo zoologije, moći ćete da zadovoljite sopstvenu radoznalost u pogledu pravog imena i vrste ovog hermelinskog moljca koji zuji oko lampe.

Ovi dosadni detalji samo su bodljikavo grmlje u toj čarobnoj bašti, a vi ste zaista nerazumni ako šetnju započinjete gurajući glavu pravo u njih. Držite se dalje od njih sve dok ne istražite okolno rastinje i proskitate svim prohodnim stazama. Iz tog razloga, izbegavajte udžbenike koji odbijaju i negujte popularnu nauku koja privlači. Ne možete da se nadate da ćete biti stručni za sve oblasti.

Ako je odlučan da se drži svoje odluke i to počeo od dvadesete godine, u tridesetoj će biti neobično dobro potkovanog duha, koji će ga voditi ispravno, ma kojim pravcem u životu da krene. Posavetovavši ga da čita o nauci, nisam mislio da treba da se zatrpa brdom detalja i izgubi se u odeljcima o leptirima ili klasifikaciji dikotiledonskih biljaka.

Dopustite mi da, na trenutak, budem didaktičan! - Okrećem se ovom svečanom držanju - o, ne nazivajte ga cepidlačkim! - zbog toga što pogledom obuhvatan mali ali probran, kutak moje biblioteke, posvećen Nauci. Hteo sam da kažem da, ako bi se od mene tražilo da uputim savet mladom čoveku koji tek započinje život, predložio bih mu da jedno veče u sedmici posveti čitanju naučnog štiva.

O, kako čovek, ponekad, čezne za tim kad život postane suviše izveštačen, a krv starih vikinga proključa! Nema sumnje, ona čuči u svima nama jer ni na jednom ostrvu nema čoveka a da mu predak nije stigao brodom ili čamcem. Još je izvesnije da kapljice soli štipaju krv Amerikanca, jer, razmislite, na tom prostranom kontinentu nema nijednog čoveka a da mu predak nije prevalio 3.000 milja preko okeana.

Razumeti drugog i ceniti samog sebe treba da predupredi zanovetanje. Samokontrola, kao i prikrivanje bola, dve su od starih karakterističnih obaveza plemstva, a danas su tek nešto više od tradicije. Javno mnjenje treba da se postavi čvršće u toj stvari. Čovek koji cupka zbog toga što mu cevanica seva ili krši ruke zato što su mu zglobovi otečeni treba da oseti da je predmet, ne sažaljenja, nego prezira.

To je jedna od slabijih strana savremenog života. Previše se žalimo. Ne stidimo se da se žalimo. Nekada je bilo drugačije - u ono vreme kad žaliti se nije bilo muški. Gospodin uvek treba da bude stoik, s dušom tako velikom da ga ne uznemiravaju životni problemi.

Ali, svakako je otmenije kad čoveka vodi čista žudnja za pustolovinom i zov mora, nego kad ga vuče zlatan mamac. Duh starine i dalje živi, zaodenite ga, po volji, cilindrom, frakom i svim tim prozaičnim sitnicama. Verovatno će čak i to, takođe, izgledati romantično kad se pohaba od vekova.