Milan Vukadinović’s Reviews > Čarobna vrata > Status Update

Ipak, dopiru zvuci zvona, telefona, pozivi da se vratite gnusnom svetu poslova, ljudi i svakodnevne borbe. Pa, konačno, takav je pravi život a ovo je, ipak, imitacija. Ali, svejedno, sad kad su vrata širom otvorena i kad iskoračujemo zajedno, zar sudbini ne gledamo u oči hrabrijeg srca, baš zbog spokoja, mira i drugarstva koje smo pronašli iza Čarobnih vrata?

Moji sudovi možda se prilično razlikuju od vaših, a ono što se meni dopada, možda kod vas izaziva gnušanje; ali puko razmišljanje i izlaganje o knjigama samo je po sebi dobro, kakav god da je ishod. Još neko vreme, čarobna vrata su zatvorena. I dalje ste u zemlji bajki. Ali, avaj, premda ste zatvorili vrata, ne možete da ih zapečatite.

A sad, strpljivi moj prijatelju, došlo je vreme da se pozdravimo i nadam se da vas moje male propovedi nisu previše ugnjavile. Ako sam vas uputio na nešto što prethodno niste znali, onda proverite i uputite se tuda. Ako nisam, nema nikakve štete, osim što su moje glasne žice i vaše vreme protraćeni. Možda u onom što sam govorio ima veliki broj grešaka - nije li privilegija govornika da netačno citira?

Koliko njih je prohujalo ovim svetom, a da uopšte nisu voleli? Uznemirava nas, dakle, da ljubav neprestano smatramo preovlađujućom, najvažnijom činjenicom u životu; i nema ničeg neprirodnog unutar izvesnih škola, čiji je Stivenson svakako predvodnik, da se potpuno izbegava izvor zanimanja koji je bio preko svake mere pohaban.

Ipak, svakodnevica nam govori da to možda i nije tako. U životu prosečnog čoveka, brak predstavlja događaj, značajan događaj; ali, samo jedan od nekoliko. Čovek se njiše na mnogim jakim osećanjima - njegov posao, njegove ambicije, njegova prijateljstva, njegova borba s neprestanim opasnostima i teškoćama koje saleću njegov razum i hrabrost. Ljubav će često igrati podređenu ulogu u njegovom životu.

Ova jedinstvena faza u životu, po svom pravovernom aspektu i završetku u konvencionalnom braku, postala je tako otrcana i izanđala da nije ni čudo što, ponekad, zapažamo težnju za drugom krajnošću, i što joj se, u doživljajima ljudi, pridaje mnogo manji značaj od stvarnog. U britanskoj fikciji, u devet od deset knjiga, iznosi se da su ljubav i brak najvažnije stvari u životu.

Moderan muški roman, zainteresovan gotovo isključivo za surovu, uzbudljivu stranu života, i to više za cilj a manje za predmet, označava odgovor na zloupotrebu ljubavi u fikciji.

Sve što je brutalno, okrutno, pagansko, sve što život čini beznadežnim za veći deo čovečanstva, a možda i čitav ljudski rod, sve što poziva na neophodnost zatiranja instinkata koji su i stvoreni kako bi se njima ovladalo - bez obzira na to kojim imenom ga nazvali - bez obzira na to da li fakir, monah ili đakon u to veruje - ako je stečeno, neminovno će izazvati ludilo u svakom zdravorazumskom biću.

Povremeno viđamo ljude u duševnim bolnicama, poslate onamo usled onoga što nazivamo religioznim duševnim poremećajima. Priznajem da o njima mislim bolje nego o mnogima koji dele iste predstave i pri zdravoj su pameti i do kraja uživaju u životu, ali izvan azila. Svaka pristojna osoba zaista treba da poludi ako se pridržava tih i tih stavova...

Ludilo, često je ishod preopterećenja inače pažljivog duha. Zdrav mentalni sklop teži da polomi sopstvene točkove i klipove ako ono što im je povereno iznenada pokaže nastojanje da ih zaustavi i preokrene pravac njihovog kretanja. Slab duh ne prikuplja dovoljno snage da može da naudi sam sebi; glupost često spasava čoveka da ne poludi.