Status Updates From Pukovnik Beethoven

“Nitko više nikome ne dolazi”, rekla je i teško ustala. “Ni moji sinovi. Takva su vremena. Jedino tvoj brat navrati, donese mi nekad nešto iz trgovine, pita za zdravlje, Bog će mu to vratiti”, rekla je, otišla šepajući do zida i tamo poljubila drveno raspelo.

Onda je na sljedećoj stanici ušla starica s romobilom, čitala neku knjigu, šuškala stranicama, potom je gledala kroz prozor. On je isto gledao kroz prozor, u duga, nepregledna polja; neki pas ronio je uzavrelim klasjem: vidio mu se samo rep. Vlak je sve brže jezdio kroz polja, na kojima su mirno pasle krave.

Buljio je u te njezine usne, odmah je pomislio kako bi se mogao zaljubiti u tu neobičnu djevojku. Čeznuo je za tim da se u nekoga zaljubi; dugo nije bio ni u koga zaljubljen, iako je ovdje u Parizu imao nekoliko brzih veza, ali nije tu bilo ljubavi. Dok ju je slušao i gledao, gledao i slušao, neka toplina ulazila mu je u tijelo; kad je djevojka završila s pjesmom, krenula je od putnika do putnika, pružala kanticu.

Ništa nije pogubnije za tebe od tvoje obitelji, tvoje sobe, tvoje prošlosti... Moraš sve to napustiti.