Status Updates From Memórias do subsolo

Овим се, истина, још не завршавају Записи овог парадоксалног човека. Није издржао и наставио је даље да пише. Али нама се чини да се овим могу и завршити.

Ми смо мртворођенчад, а одавно се већ и не рађамо од живих очева, и то нам се све више и више свиђа. Прилагођавамо се укусу. Ускоро ћемо измислити да се рађамо некако од идеје. Али доста; нећу више да пишем „из подземља"…

Нама је тешко чак и да будемо људи, прави људи својим телом и крвљу; стидимо се тога, сматрамо то за срамоту и упињемо се да будемо неки нереални свечовек.

Ако останемо сами са собом, без књига, ми ћемо се одмах заплести, изгубити - нећемо знати коме да се придружимо, чега да се придржавамо, шта да волимо а шта да мрзимо, шта да поштујемо и шта да презиремо?

И тако, вероватно, испада да сам ја „ближи животу" од вас! Погледајте пажљивије! Па ми чак не знамо ни где живи сада то живо, ни шта је оно, ни како се зове!

Што се мене лично тиче, ја сам у свом животу доводио до краја оно што се ви нисте усудили да доведете ни до половине, и још сте свој кукавичлук сматрали за разборитост и тешили сте се њиме, обмањујући самог себе.

Знам да ћете се вероватно због овога на мене наљутити, повикаћете, залупати ногама: „Причајте о себи и о својим мизеријама у подземљу, али се не усуђујте да говорите сви ми.” Дозволите, господо ја се тим сви ми уопште не оправдавам.

Покушајте, ето, дајте нам, на пример, више самосталности, одрешите руке било ком од нас, проширите круг делатности, смањите туторство, и ми ћемо... уверавам вас, ми ћемо одмах опет замолити да се вратимо под туторство.

Јер смо дотерали дотле да прави „живи живот" готово не сматрамо за рад, за службу, и сви се у души слажемо да је у књигама боље. А што се копрцамо, понекад, зашто фантазирамо и за шта молимо? Ни сами не знамо за шта!

Чак смо се толико одвикли да према „правом животу" осећамо понекад извесну одвратност и зато не можемо поднети кад нас нешто подсети на њега.

У роману треба дати јунака, а овде су намерно скупљене све црте за антијунака и што је најважније, све ће то изазвати најнепријатнији утисак, зато што смо се сви одвикли од живота и сви храмљемо, више или мање - сви.

Јер причати, на пример, дуге приче о томе како сам промашио живот услед моралног распадања у свом куту, недостајања друштвене средине, одвикавања од живог света, и услед сујетне пакости подземља - заиста није занимљиво.

У ствари, ја сада, са своје стране, постављам једно залудно питање: шта је боље - јефтина срећа или узвишена патња? Дакле, шта је боље?

Ја бих већ сутра упрљао њену душу и измучио њено срце. А увреда неће никада у њој нестати; и ма како било одвратно, увреда ће је узвисити и очистити... мржњом... а... можда и опроштајем... Међутим, хоће ли јој бити лакше од свега тога?

„Зар неће, зар неће бити боље", фантазирао сам касније, код куће, угушујући фантазијама оштар срчани бол, „зар неће бити боље да она сад понесе са собом заувек ову увреду? Јер увреда је очишћење; то је најљуће и најболније сазнање!

Мени је само било неподношљиво тешко што је она ту. Желео сам да нестане. Желео сам „мира", желео сам да останем сам у подземљу. Услед ненавикнутости, „живи живот" ме је био тако пригњечио да сам једва дисао.

А нисам се досетио да она уопште није дошла да слуша тужне речи, већ да ме воли, јер за жену се у љубави и састоји васкрсење, спасење од сваке пропасти, и до препорода другачије уопште и не може ни доћи него преко љубави.

Ни у својим подземним сањарењима нисам другачије замишљао љубав него као борбу коју сам увек почињао мржњом, а завршавао моралним покоравањем, а после тога нисам могао да замислим шта да радим са покореним бићем.

Целог живота нисам могао ни да замислим другачију љубав и доспео сам дотле да чак и сада понекад мислим да се љубав и састоји у праву које вољена жена добровољно даје мушкарцу да је тиранише.

Прво, ја нисам могао да заволим, зато што је за мене, понављам, љубав значила тиранисати неког и духовно доминирати.

Знам, људи ће рећи да је то невероватно - невероватно је да човек може бити тако зао и глуп као ја; можда ће још додати да је невероватно било не заволети Лизу, или бар не оценити њену љубав. А зашто да је невероватно?

Не знам; ни до данас то не могу да схватим, а онда сам, наравно, још мање него сада могао да схватим. Без власти и тираније над неким ја не могу да живим... Али размишљањем се не може ништа објаснити, према томе, не треба ни размишљати.

А ево шта се десило: Лиза, коју сам увредио и згазио, разумела је више него што сам ја замишљао. Она је из свега тога схватила најпре оно што жена увек пре свега схвати, ако искрено воли: наиме, да сам несрећан.

Ја сам толико навикао да мислим и измишљам према књигама и да све на свету видим онако како сам то раније, у сањарењу измислио, да у првом тренутку нисам ни разумео ту чудну околност.